U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ratko Ivanov, advokat iz ..., protiv tužene Stručne škole „Sveti Sava“ iz Bujanovca, čiji je punomoćnik Vesna Stojanović, advokat iz ...., radi naknade troškova prevoza, odlučujući o reviziji 27.12.2018. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 110/2018 od 27.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 215/16 od 25.10.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime razlike troškova prevoza u međugradskom saobraćaju na relaciji ...-... i obratno, kao i na ime naknade troškova prevoza u gradskom saobraćaju u ... u periodu od 01.01.2013. godine do 21.12.2015. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom kamatom bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 104.522,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 110/2018 od 27.12.2018. godine, stavom prvim izreke ukinuta je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 215/16 od 25.10.2017. godine. Stavom drugim izreke usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime razlike troškova prevoza u međugradskom saobraćaju na relaciji ... – ... i obratno, za period od 01.01.2014. godine do 31.12.2015. godine isplati ukupno 10.916,00 dinara u pojedinačnim iznosima i sa pripadajućom kamatom, dok je deo zahteva od dosuđenih a do traženih iznosa sa pripadajućom odbijen, a sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime razlike troškova prevoza u međugradskom saobraćaju na relaciji ... – ... i obratno za septembar, oktobar i decembar 2014. godine i septembar, oktobar i decembar 2015. godine isplati pojedinačne iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime naknade troškova prevoza u gradskom saobraćaju u ... za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2015. godine pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na poslovima profesora ekonomske grupe predmeta. Živi u ... i svakodnevno putuje na relaciji ... - ... i obratno, radi dolaska i odlaska sa posla, te da je u spornom periodu koristila javni prevoz ili taksi. Vozna karta na relaciji ... – ... u periodu od 01.01.2013. godine do 17.09.2014. godine iznosila je 175,00 dinara, a u periodu od 17.09.2014. gdoine pa nadalje 178,00 dinara u jednom pravcu. Tužena je isplaćivla troškove na ime međugradskog saobraćaja u periodu od 01.05.2013 godine do 30.11.2013. godine sa umanjenjem od 10%, a u periodu od 01.02.2013. godine do 31.05.2016. godine sa umanjenjem od 20%. Tužena je u potpunosti isplatila troškove prevoza u međugradskom saobraćaju u iznosu koji je bio prenet od strane osnivača i koji je odgovarao visni od 80%, odnosno 90% od cene prevozne karte u javnom saobraćaju prevoznika „Kavim jedinstvo“, obzirom da je navedeni prevoznik izdavao mesečne karte sa ovim popustom. Iz nalaza i mišljenja veštaka finansijsko-ekonomske struke i potvrde prevoznika „Kavim jedinstvo“ ..., utvrđeno je da je cena mesečne karte na relaciji ... – ... u periodu do 17.09.2014. godine iznosila 7.700,00 dinara, a u periodu od 17.09.2014. godine pa nadalje 7.832,00 dinara, a utvrđen je i broj efektivnih radnih dana, cena karte u jednom smeru i u oba smera, iznosi obračunatih i isplaćenih putnih troškova u međugradskom saobraćaju od strane tužene u spornom periodu i utvrđena je razlika za uplatu u spornom periodu sa dospećem za svaki pojedinačno navedeni mesec (po prvoj varijanti), dok je po drugoj varijanti utvrđena razlika u isplati shodno broju radnih dana, ceni mesečne karte, imajući u vidu popust koji je važio pri kupovini mesečne karte za prevoz. Iz iskaza tužene utvrđeno je da je tužena isplaćivala troškove prevoza, da se tužilja nije obraćala zahtevom za naknadu troškova, te da tužena nije mogla da obezbedi mesečnu kartu, već je na ime dnevne karte isplaćivala 296,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio da tužilji pripada pravo na isplatu naknade troškova prevoza prema broju dana kada je bila prisutna na radu (koji iznos je manji od iznosa mesečne karte umenjene za 10%, odnosno 20%), zaključivši pri tom da tužilji pripada pravo na naknadu troškova prevoza u međugradskom saobraćaju prema ceni karte od mesta stanovanja do mesta rada i obratno, kao i da mesečno srazmerno broju dana kada je tužilja efektivno radila zbir navedenih troškova prevoza ne može da bude iznad vrednosti privilegovane mesečne karte naznačenog autoprevoznika. Imajući u vidu navedeno, te da se tužilji mogu naknaditi samo realni stvarni troškovi koje je imala, pri čemu je drugostepeni sud prilikom odlučivanja imao u vidu broj radnih dana, visinu troškova prema pojedinačnoj karti u spornom periodu i u tom delu je usvojio tužbeni zahtev ukoliko visina troškova ne prelazi iznos privilegovane mesečne karte, dok je u mesecima kada je isplaćen veći iznos od strane tužene od privilegovane mesečne karte, tužbeni zahtev odbio, jer je tužilja mogla ostvariti pravo na javni prevoz u vidu privilegovane mesečne karte. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev i u delu kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj naknadi troškove prevoza u gradskom saobraćaju primenom pravila o teretu dokazivanja, ocenivši da tužilja nije dokazala da je imala stvarne i realne troškove prevoza u gradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... 75/2014) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Članom 25. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 12/2009, ... 1/2012) i članom 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko se naknada isplaćuje u novcu.

Saglasno navedenom, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada pripada svim zaposlenim što znači i onim zaposlenim koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice ali u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski). Zaposleni ima pravo za naknadu troškova prevoza samo za dane kada dolazi na posao i to u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Za dane odsustvovanja sa rada poslodavac nema obavezu da zaposlenom nadoknađuje troškove prevoza, jer zaposleni troškove prevoza nije ni imao. U konkretnom slučaju tužena je zaposlenima u spornom periodu isplaćivala troškove prevoza u međugradskom saobraćaju u 2013. godini 90% od cene prevozne karte, dok je 2014. godine i 2015. godine, isplaćivala 80% od cene prevozne karte, odnosno isplaćivala je naknadu troškova prevoza po privilegovanim cenama prevoznika u javnom saobraćaju „Kavim jedinstvo“ ..., koje je davalo popust od 10%, odnosno 20% za kupovinu mesečne karte za sve korisnike njihovog prevoza. Imajući u vidu navedeno, odnosno da je tužena u potpunosti isplatila troškove prevoza u međugradskom saobraćaju u iznosu koji je bio prenet od strane osnivača i koji je odgovarao visni od 80%, odnosno 90% od cene prevozne karte u javnom saobraćaju prevoznika „Kavim jedinstvo“, obzirom da je navedeni prevoznik izdavao mesečne karte sa ovim popustom, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilja ima pravo na naknadu troškova prevoza u međugradskom saobraćaju prema ceni karte od mesta stanovanja do mesta rada i obratno, s tim da mesečno srazmerno broju dana kada je tužilja efektivno radila zbir istih ne može biti iznad privilegovane cene mesečne karte navedenog prevoznika. Svakako tužilja ima pravo da bira način na koji će dolaziti i odlaziti sa posla ali ona tim izborom ne može sebe da stavi u povoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene koji koriste javni prevoz organizovan od strane tužene na način kako je navedeno, a kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Stoga je pravilno drugostepeni sud odlučio kada je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužilji na ime razlike troškova prevoza u međugradskom saobraćaju na relaciji ... – ... i obratno, za period od 01.01.2014. godine do 31.12.2015. godine isplati ukupno 10.916,00 dinara, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev, pravilno zaključivši da u mesecima kada je tužilji od strane tužene isplaćen veći iznos od privilegovane mesečne karte, tužilji ne pripada tražena razlika troškova prevoza u međugradskom saobraćaju, jer istim iznosom tužilja je mogla ostvariti pravo na javni prevoz u vidu privilegovane mesečne karte. Odlučujući o troškovima prevoza u gradskom saobraćaju pravilno je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev primenom pravila o teretu dokazivanja, ocenivši da tužilja nije dokazala da je imala stvarne i realne troškove prevoza u gradskom saobraćaju.

Sud je cenio navode revizije, pa našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, a pri tom su u pobijanoj presudi dati jasni, pravilni i potpuni razlozi za donetu odluku.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom člana 153. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić