Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači drugostepenu presudu tako što će odbiti žalbu tuženog i potvrditi presudu Privrednog suda u Beogradu 11P 3388/19 od 24.09.2019. godine.

Revizija tužioca u odnosu na odluku drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu za obračunate zakonske zatezne kamate, nije dozvoljena. Revizija nije dozvoljena protiv odluke o sporednim zahtevima, pa tako i za zakonske zatezne kamate, jer oni ne utiču na vrednost predmeta spora. S toga se u odnosu na te odluke ne primenjuju odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Zbog toga je u tom delu revizija tužioca odbačena kao nedozvoljena, po odredbi člana 410. stav 1. i stav 2. tačka 5. ZPP u vezi člana 403. stav 2. i 3. ZPP.

Revizija tužioca je neosnovana u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu za glavni dug, što revizijski sud odlučuje ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP.

U navedenom delu pobijana drugostepena presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima predmeta, tužilac je zasnovao tužbeni zahtev na navodima da je predmetno potraživanje stečajni upravnik tuženog osporio iz razloga zastarelosti, koji ne stoji. Tužilac smatra da je priznato potraživanje zaključcima Vlade iz 2011. i 2013. godine, te potpisivanjem IOS obrasca iz 2012. godine, i zatim je zastarelost prekinuta podnošenjem zahteva za isplatu radi evidentiranja 2014. godine, Agenciji za privatizaciju u postupku restrukturiranja tuženog. Tuženi je u parnici istakao prigovor zastarelosti. Osporava da je IOS obrazac iz 2012. godine doveo do prekida zastarelosti, jer se ne radi o radnji ovlašćenog lica. Odlukama Vlade Republike Srbije nije moglo doći do prekida zastarelosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na kome je zasnovana pobijana drugostepena presuda, među parničnim strankama potpisani su izvodi otvorenih stavki na dan 31.10.2011. godine, i overeni pečatima parničnih stranaka. Tuženi je u postupku osporavao da je sa njegove strane izvod otvorenih stavki potpisan od strane ovlašćenog lica. Te navode prvostepeni sud nije prihvatio, ceneći da su izvodi otvorenih stavki potpisani i overeni pečatom tuženog kao dužnika, a da tuženi u postupku nije dokazao da lice koje je potpisalo izvod nije imalo posebno ovlašćenje za tu radnju, s obzirom da u toku postupka nije dostavio akt o sistematizaciji radnih mesta i ovlašćenja svojih zaposlenih lica, iz koga bi se utvrdilo da lice koje je potpisalo izvod otvorenih stavki po svom radnom mestu i sistematizaciji poslova koje obavlja kod tuženog nije bilo za to ovlašćeno. Potpis za tuženog na izvodima otvorenih stavki nije potpis direktora tuženog u periodu od 01.01.2012. godine do 31.03.2012. godine, ali je u opisanoj situaciji tuženi bio dužan da navede ko je lice koje je potpisalo izvod za tuženog. Kako potpisani izvod otvorenih stavki prihvata kao izjavu o priznanju duga, po shvatanju prvostepenog suda dana 31.10.2011. godine prekinut je rok zastarelosti potraživanja po predmetnim fakturama, te je tada počeo teći iznova. Dalje, utvrđeno je da je tužilac podneo zahtev za isplatu potraživanja radi evidentiranja subjekta privatizacije Agenciji za privatizaciju dana 10. i 11.06.2014. godine, čime je po stanovištu prvostepenog suda tuženi priznao dug, prekinuo zastarelost, odnosno odrekao se zastarelosti.

Na osnovu tih činjenica i izraženih shvatanja je prvostepeni sud odlučio o tužbenom zahtevu, imajući u vidu da je među strankama bila sporna zastarelost potraživanja iz tužbenog zahteva, koje potraživanje je nastalo iz ugovora o osiguranju, a da je visinu tužbenog zahteva tuženi osporio samo paušalno, i da je potpisanim izvodom otvorenih stavki konstatovana visina duga tuženog prema tužiocu. Izvod otvorenih stavki od 31.10.2011. godine prvostepeni sud smatra pismenim priznanjem duga, i s obzirom na kasnije podnošenje prijave potraživanja u postupku restrukturiranja, zaključuje da u vreme podnošenja tužbe 30.03.2018. godine, tako priznato potraživanje, nije zastarelo.

Drugostepeni sud ne prihvata zaključke prvostepenog suda za pravilne.

Prema razlozima iznetim u drugostepenoj presudi, izvod otvorenih stavki može overiti bilo koje lice koje je ovlašćeno da izvrši takvu radnju unutrašnjim aktima pravnog lica dužnika potraživanja. Međutim, u situaciji kada je potraživanje u momentu davanja takve izjave o priznanju duga već zastarelo, prema odredbi člana 366. Zakona o obligacionim odnosima dužnik se može odreći zastarelosti pismenim priznanjem zastarele obaveze. Prema prirodi izvoda otvorenih stavki, kao računovodstvene isprave, potpisivanje izvoda bi se moglo smatrati odricanjem od zastarelosti dužnika jedino ako je izvod potpisalo lice ovlašćeno za zastupanje dužnika, koje u tom svojstvu ima obavezu da izvršava svoje poslove savesno, pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu društva, prema odredbama člana 63. u vezi člana 61. stav 1. tačka 4. Zakona o privrednim društvima, te se na osnovu toga smatra da je znao i bio svestan da potpisivanjem izvoda otvorenih stavki u ime društva dužnika potraživanja prihvata da plati zastareli dug. U ostalim slučajevima, ukoliko je izvod otvorenih stavki potpisalo neko drugo lice, ne bi se moglo smatrati da je došlo do odricanja od zastarelosti od strane dužnika, izuzev ako je izvod potpisalo lice koje je direktno od strane direktora bilo ovlašćeno da se pismenim priznanjem obaveze odrekne zastarelosti, koja činjenica u konkretnom slučaju nije dokazana. Izvodi otvorenih stavki na dan 31.10.2011. godine, overeni su od strane tuženog 28.03.2012. godine, sa potpisom koji nije potpis zakonskog zastupnika, direktora AA. U to vreme bila su zastarela potraživanja tužioca prema tuženom iz izvoda otvorenih stavki u iznosu za koji drugostepeni sud odbija tužbeni zahtev, protekom tri godine od utvrđene dospelosti. Potpisivanjem izvoda otvorenih stavki na opisani način, tuženi se nije odrekao zastarelosti potraživanja tužioca, s obzirom da prema napred iznetom potpis i overa izvoda otvorenih stavki 28.03.2012. godine nema karakter pismenog priznanja zastarelih obaveza.

Pravilna je drugostepena odluka sa sledećih razloga. Potpisivanje izvoda overenih stavki od strane lica koji nije zakonski zastupnik dužnika, niti je od zakonskog zastupnika za to neposredno ovlašćen, nema karakter izjave o priznavanju duga, niti izjave o odricanju od zastarelosti, već predstavlja dokument koji se koristi prilikom međusobne usaglašenosti stanja potraživanja i obaveza. Dejstvo zastarelosti otklanja se samo odricanjem dužnika od zastarelosti, ili ispunjenjem zastarele obaveze. Prema odredbi člana 366. Zakona o obligacionim odnosima, pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti, a isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje. Potpisivanje i overa izvoda otvorenih stavki od strane lica koje nije zakonski zastupnik dužnika ne može se smatrati pismenim priznanjem zastarele obaveze, jer takvo pismeno ne sadrži izričito priznanje zastarele obaveze, niti se iz čina potpisa i overe može zaključiti da takvu volju ima i zakonski zastupnik dužnika.

S obzirom da su prema stanju u izvodima otvorenih stavki potraživanja tužioca u iznosu od 38.643.461,72 dinara na dan 28.03.2012. godine zastarela (dospela na naplatu prema izvodu otvorenih stavki broj 17230999000020111115 do 10.03.2009., prema izvodu otvorenih stavki broj 17230999012220111115 dana 24.01.2006., i prema izvodu otvorenih stavki broj 17230999012529111115 do 26.02.2009. godine) jer se radi o potraživanju osiguravača iz ugovora o osiguranju, koja zastarevaju za tri godine po odredbi člana 380. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, i da se potpisivanjem i overom izvoda otvorenih stavki dana 28.03.2012. godine tuženi kao dužnik nije odrekao zastarelosti, podnošenje zahteva tužioca Agenciji za privatizaciju za isplatu potraživanja prema tuženoj radi evidentiranja subjekta privatizacije, 10. i 11.06.2014. godine, nije moglo prekinuti tok zastarevanja. Ovo stoga jer je potraživanje zastarelo već do dana 28.03.2012. godine. Prema tome, ova činjenica na kojoj insistira revident nije od značaja. Osim toga, revident ponavlja navod da je potraživanje tužioca priznato Zaključkom Vlade RS 05 br. 2-9564/2011 od 15.12.2011. godine o preuzimanju obaveza preduzeća u restrukturiranju prema Kompaniji Dunav osiguranje ADO Beograd, među kojim potraživanjima se nalazi i potraživanje tužioca prema tuženom koja je predmet ovog spora. Ističe i Zaključak Vlade RS 05 br.42-10555/2013-2 od 09.12.2013. godine kojim je zamenjen prethodni zaključak od 15.12.2011. godine, za koga takođe smatra da je prekinuo zastarelost potraživanja. Međutim, prema utvrđenim činjenicama od strane prvostepenog suda, Republika Srbija Zaključkom Vlade od 15.12.2011. godine preuzima nenaplaćena potraživanja od Kompanije Dunav osiguranje AD Beograd prema spisku dužnika, između ostalog i prema ovde tuženom, za iznos od 58.283.934,92 dinara. Preuzimanjem potraživanja poverioca, ovde tužioca, prema dužniku ovde tuženom od strane trećeg lica, Republike Srbije, ne može se prekinuti zastarevanje potraživanja, jer se zastarevanje prekida samo priznanjem duga od strane dužnika, ili podizanjem tužbe i drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja potraživanja, po odredbama člana 387. i 388. Zakona o obligacionim odnosima, a ne preuzimanjem potraživanja od strane trećeg lica. Prema tome, preuzimanje potraživanja od strane Republike Srbije, za koga prvostepeni sud konstatuje da se planovi Vlade Republike Srbije o navedenom zaključku nisu ostvarili, nije od značaja za zaključak o zastarelosti predmetnog potraživanja. Samim tim nije od značaja ni zaključak Vlade od 09.12.2013. godine, kojim se obrazuje radna grupa sa zadatkom da predloži vladi rešenje u vezi sa regulisanjem nenaplaćenih potraživanja tužioca od preduzeća u restrukturiranju.

Izostanak razloga o ovakvoj primeni materijalnog prava na navedene činjenice koje revident smatra relevantnim, ne čini drugostepenu presudu pogrešnom, niti revizijske razloge osnovanim.

U postupku restrukturiranja tuženog, tužilac je Agenciji za privatizaciju dana 10. i 11.06.2014. godine podneo zahtev za isplatu potraživanja radi evidentiranja subjekta privatizacije, ovde tuženog. Međutim, tom radnjom nije se mogao prekinuti tok zastarevanja za obaveze koje su već zastarele, pa okolnost da prema utvrđenju prvostepenog suda tuženi kao subjekt privatizacije nije podneo prigovor arbitražnom veću u roku od 8 dana po odredbi člana 20a. stav 3. tada važećeg Zakona o privatizaciji radi osporavanja visine prijavljenog potraživanja, nije od značaja. Osim toga, navedena odredba člana 20a. stav 3. Zakona o privatizaciji, na koju se prvostepeni sud poziva, tiče se visine prijavljenog potraživanja državnog poverioca, što tužilac nije, u smislu odredbe člana 20. istog Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07, 30/10, 93/12, 119/12 i 51/14), važećeg u vreme podnošenja prijave tužioca. Izostanak razloga u drugostepenoj presudi o ovakvoj primeni materijalnog prava na navode tužioca ne utiče na pravilnost odluke drugostepenog suda.

Prema iznetom razlozi revizije ne stoje, te je revizija odbijena u delu kojim se pobija drugostepena odluka o tužbenom zahtevu za glavni dug, i o troškovima postupka, po odredbi člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija,

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić