U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ulica ..., koga kao punomoćnik zastupa Nikola Ivančin, advokat iz ..., protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4088/16 od 08.12.2016. godine, u sednici veća održanoj 30.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4088/16 od 08.12.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 193/2015 od 11.03.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, a stavom drugim izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete - izgubljene zarade isplati iznos od 20.785,56 evra sa zateznom kamatom od 02.01.2016. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove ovog parničnog postupka u iznosu od 1.466.210,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.03.2016. godine pa do isplate, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa pa do iznosa od 191.180,63 evra sa zateznom kamatom od 02.01.2016. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, i to: na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000,00 dinara, na ime duševnog bola zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog fizičkog straha iznos od 100.000,00 dinara i na ime naruženosti iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom kamatom počev od dana presuđenja do isplate.

Pobijanom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4088/16 od 08.12.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 193/2015 od 11.03.2016. godine u pobijanom delu iz stava trećeg izreke. Stavom drugim izreke drugostepene presude usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime materijalne štete – izgubljene zarade isplati 20.785,58 evra sa zateznom kamatom od 02.01.2016. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka od 1.466.210,00 dinara sa zakonskom kamatom od 11.03.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke drugostepene presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka, a u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 195.000,00 dinara, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno preko punomoćnika iz reda advokata izjavio dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje, pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda koje mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 30.01.1993. godine se dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj su učestvovali tužilac i sada pok. BB, koji je bio isključivo kriv za nezgodu. Vozilo kojim je upravljao sada pok. BB bilo je osigurano kod MDD „WINNER BROKER OSIGURANJE“, nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu od 14.12.1999. godine otvoren i zatvoren stečajni postupak. Tužilac je u saobraćajnoj nezgodi zadobio teške telesne povrede zbog kojih je lečen u periodu od 30.01.1993. do 01.03.1995. godine.

Tužilac je 22.06.1998. godine podneo tužbu protiv tuženog sada pok. BB radi naknade nematerijalne štete. Tužilac je 02.02.2001. godine povodom istog štetnog događaja i po istom pravnom osnovu podneo tužbu protiv DDOR „Novi Sad“ i Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije – Garantni fond (sada Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond). Prvostepeni sud je rešenjem spojio postupke po ovim tužbama radi istovremenog raspravljanja i odlučivanja. Podneskom od 19.03.2004. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev tako što je pored zahteva za naknadu nematerijalne štete istakao i zahtev za naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade za vreme bolovanja u periodu od 30.01.1993. do 01.03.1995. godine i na ime rente zbog nemogućnosti privređivanja počev od 01.03.1995. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi. Tuženi BB je preminuo u toku parnice 01.01.2009. godine. Tužilac je 06.06.2012. godine precizirao tužbeni zahtev, tako što je postavio primarni tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime izgubljene mogućnosti privređivanja tražeći da mu tuženi DDOR Novi Sad i Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond solidarno po tom osnovu isplate iznos od 156.581,48 evra sa kamatom koju utvrđuje Evropska centralna banka počev od 01.08.2011. godine do isplate i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da mu po istom osnovu tuženi solidarno isplate iznos od 41.357,50 evra sa kamatom počev od 01.02.2011. godine.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 237/2012 od 16.05.2013. godine odbijeni su primarni i eventualni tužbeni zahtevi tužioca za naknadu materijalne štete. Protiv te presude tužilac je izjavio žalbu, ali nije tražio donošenje dopunske presude za nepresuđeni deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete. Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 3095/13 od 27.02.2014. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu od 16.05.2013. godine.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 598/14 od 18.03.2015. godine delimično je usvojena revizija tužioca tako što su ukinute presude Višeg suda u Novom Sadu P 237/2012 od 16.05.2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3095/13 od 27.02.2014. godine u odnosu na tuženo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond i u odnosu na ovog tuženog predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je u odnosu na tuženog DDOR „Novi Sad“ revizija tužioca odbijena kao neosnovana. S obzirom na to da je tužba u odnosu na tužene podneta 12.02.2001. godine iz štetnog događaja koji se dogodio 30.01.1993. godine i kako je od izvršenja krivičnog dela kojim je prouzrokovana šteta proteklo pet godina, koji period predstavlja privilegovani rok zastarelosti u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud je našao da je došlo do zastarelosti prava na naknadu materijalne štete u odnosu na osiguravača DDOR „Novi Sad“. Međutim, nižestepene presude su ukinute u odnosu na tuženo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond, jer zahtev oštećenog za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključen ugovor po obaveznom osiguranju motornog vozila, pa je u ponovnom postupku, prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja, trebalo imati u vidu to zakonsko određenje.

Tužilac je u ponovnom postupku koji je nastavljen u odnosu na tuženog Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond, podneskom od 03.02.2016. godine, pored zahteva za naknadu materijalne štete, istakao novi zahtev za naknadu nematerijalne štete, koji je Viši sud u Novom Sadu u presudi P 193/2015 od 11.03.2016. godine ocenio kao zastarelo potraživanje, imajući u vidu odredbe člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima kojima je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala. Prvostepeni sud je ocenio da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade materijalne štete u odnosu na tuženo Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond zbog toga što je nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima stečajni postupak zaključen 14.12.1999. godine, kada je dospeo zahtev oštećenog za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda, a tužba je podneta 12.02.2001. godine. Prvostepenom presudom je delimično usvojen zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 20.785,56 evra sa zateznom kamatom od 02.01.2016. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu materijalne štete odbijen.

Pobijanom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu potvrđena je prvostepena presuda u odbijajućem delu, a preinačena u usvajajućem delu na taj način što je odbijen zahtev tužioca za naknadu materijalne štete. U obrazloženju drugostepene presude se navodi da se štetni događaj u kome je tužilac teško telesno povređen odigrao 30.01.1993. godine, da je zahtev za isplatu naknade materijalne štete tužilac istakao u podnesku od 19.03.2004. godine, da je lečenje tužioca konačno završeno 01.03.1995. godine i da se u konkretnom slučaju od tog momenta računa petogodišnji rok zastarelosti potraživanja propisan članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, što znači da je poslednji dan za utuženje potraživanja bio 01.03.2000. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom pravilno odbijen zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete i da su za takvu odluku dati razlozi koje u svemu prihvata revizijski sud. Takođe je pravilno odbijen i zahtev tužioca za naknadu materijalne štete zbog zastarelosti potraživanja, ali za odluku u tom delu, po oceni revizijskog suda, nisu navedeni odgovarajući razlozi.

Odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/90, 35/99 i 44/99) propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2). Prema odredbi člana 377. stav 1. istog zakona, kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme za zastarelost krivičnog gonjenja.

Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) bilo je propisano da Garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1) i da se sredstva Garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, nadoknađuje iz sredstava Garantnog fonda.

Iz citiranih odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica proizlazi da je odgovornost tuženog Garantnog fonda da naknadi deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase supsidijarnog karaktera, a da zahtev oštećenog za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka, od kada u smislu člana 361. Zakona o obligacionim odnosima počinje da teče zastarelost. U konkretnom slučaju, potraživanje tužioca u odnosu na tuženog je dospelo 14.12.1999. godine kada je zaključen stečajni postupak nad organizacijom za osiguranje kod koje je bilo osigurano vozilo štetnika sada pok. BB. U tom momentu oštećeni je znao za materijalnu štetu koja mu je pričinjena kao posledica zadobijenih teških telesnih povreda u saobraćajnom udesu koji se dogodio 30.01.1993. godine, pa je od momenta zaključenja stečajnog postupka počeo da teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete. Kako je tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete tužilac istakao u odnosu na tuženog u podnesku od 19.03.2004. godine, dakle po proteku trogodišnjeg roka propisanog članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan prigovor tuženog o zastarelosti tužiočevog potraživanja. Na zastarelost potraživanja naknade štete prema Garantnom fondu koji za štetu odgovara umesto organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, dakle po osnovu supsidijarne odgovornosti, ne može se primeniti rok zastarelosti propisan članom 377. stav 1. navedenog zakona koji se odnosi na zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu.

Polazeći od izloženog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su revizijski razlozi neosnovani i primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić