U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ... čiji je punomoćnik Đurđevka Mladenović Živković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Poreska uprava RS-Filijala Pirot i Ministarstva pravde, Republičko javno tužilaštvo, Osnovno javno tužilaštvo Pirot, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Republike Srbije, Beograd, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9659/18 od 31.01.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 31.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9659/18 od 31.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9659/18 od 31.01.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 617/14 od 22.02.2018. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja diskriminacije u postupanju organa tužene i za obavezivanje tužene da tužilji naknadi štetu nastalu diskriminatorskim postupanjem u ukupnom iznosu od 4.990.759,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, od čega po 212.315,00 dinara po osnovu smanjenja prihoda i dobiti za 2009, 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki od tih iznosa počev od 28. februara naredne godine za prethodnu godinu; iznos od 3.181.140,00 dinara po osnovu prinudne naplate stambenog kredita sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2013. godine do isplate; iznos od 105.750,00 dinara po osnovu troškova krivičnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od 08.10.2010. godine do isplate; iznos od 309.095,00 dinara po osnovu nezakonitog brisanja iz registra privrednih subjekata i zaduženja tužilje kao fizičkog lica poreskim dugom u mirovanju, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.11.2013. godine do isplate; iznos od 151.273,00 dinara po osnovu dvostruko plaćenog PDV na zalihe robe, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.10.2011. godine do isplate; iznos od 156.000,00 dinara zbog neažurnosti poreske uprave kod izdavanja uverenja za starosnu penziju, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.03.2014. godine do isplate; a na ime nematerijalne štete paušalni iznos od 1.500.000,00 dinara. Potvrđeno je i rešenje sadržano u stavu trećim izreke, kojim je odbijen predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se naložilo organu tužene prvog reda da odmah prestane sa diskriminacijom tužilje i da joj izda uverenje o uplaćenim doprinosima za penziono osiguranje radi ostvarivanja prava na starosnu penziju u nadležnom fondu, pod pretnjom naknade štete za neisplaćene i neblagovremeno isplaćene penzije sa kamatom. Potvrđena je i odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, kojom je obavezana tužilja da tuženoj isplati naknadu troškova postupka u iznosu od 201.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Zastupnik tužene Republika Srbija, Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Filijala Pirot, dao je odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretizovano ne ukazuje na bitne povrede postupka. Odredbom člana 398. stav 2. ZPP izričito je propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilja od devedesetih godina XX veka uvozila i prodavala na veliko lekove i meleme i proizvodila ,... kojima je zajedno sa Galenikom, snabdevala Institut za onkologiju i radiologiju i Klinički centar Srbije. Tužilja je bila vlasnik Samostalne trgovinske radnje „BB“ u ... . Apoteka je poslovala do 27.11.2013. godine.Tužilja smatra da se zbog naziva apoteke govorilo da je ona bliska političkoj stranci „JUL“ i da je to bio razlog diskriminatorskog postupanja poreskog i tužilačkog organa prema njoj.

Prema utvrđenom, tužilja je podnela krivičnu prijavu zbog falsifikovanja ... koje je ona ekskluzivno proizvodila. Javno tužilaštvo je preuzelo krivično gonjenje, a postupak je rezultirao oslobađajućom presudom. Takvim ishodom postupka tužilja je bila nezadovoljna. Držeći da je nadležni zamenik OJT-a neblagovremeno podneo žalbu, tužilja je podnela pritužbu na njegov rad. Ona smatra da su zbog toga učestale poreske kontrole njene apoteke. Povodom nalaza jedne od poreskih kontrola, protiv tužilje je bio pokrenut krivični postupak u kome je ona, na osnovu presude Apelacionog suda u Nišu Kž 176/11 od 29.08.2012. godine, oslobođena optužbe da je izvršila produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika i određeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da je prvostepeni sud pravilno zaključio da nema pouzdanih dokaza da je tužilja izvršila krivično delo za koje se tereti, jer je u postupku utvrđeno da je ona izbegla da plati porez u iznosu od 46.370,53 dinara, a za postojanje krivičnog dela potrebno je da je iznos koji je utajen prelazi iznos od 150.000.00 dinara. Budući da je navedeni krivični postupak okončan u korist tužilje, ona se obratila sudu zahtevom za naknadu troškova, ali je njen zahtev pravnosnažnim rešenjem od 16.09.2013. godine odbačen kao neblagovremen, s obzirom da je podnet 30.08.2013. godine, tj. po isteku roka od godine dana od dana pravnosnažnosti rešenja. U periodu od 2008. godine do 2014. godine Poreska služba izvršila je više kontrola poslovanja tužiljine apoteke, u pojedinim kontrolama je utvrdila određene nepravilnosti, a pri svakoj kontroli tužilji je bilo omogućeno da učestvuje i da se koristi dozvoljenim pravnim sredstvima. U istom periodu, poreska služba vršila je kontrole poslovanja i drugih apoteka na istoj teritoriji.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je presudama nižestepnih sudova odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, s obzirom da se označeno postupanje organa tužene, koje po tužiljinom mišljenju predstavlja diskriminaciju, ne može kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o diskriminaciji, iz razloga koji su navedeni u presudama nižestepenih sudova.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti donetih presuda u ovoj pravnoj stvari. U reviziji se navodi da prvostepeni sud nije utvrdio kriterijum po kome su naložene i vršene kontrole apoteke tužilje od strane organa tužene i ponavljaju žalbeni navodi, koje je u potpunosti, jasno i obrazloženo, cenio drugostepeni sud. Revizijom se u suštini ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno. Nasuprot takvog isticanja, utvrđene činjenice daju dovoljno osnova za zaključak da tužilja nije diskriminisana po kakvom svom ličnom svojstvu službenim postupanjem organa tužene. Odbijajućom odlukom o tužbenom zahtevu, pravilno je materijalno pravo primenjeno.

Zabrana diskriminacija predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Članom 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja se u našoj državi neposredno primenjuje, u skladu sa članom 194. stav 4. u vezi člana 18. Ustava Republike Srbije, deklarisana je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.

Imajući u vidu navedenu regulativu i utvrđeno činjenično stanje, a posebno pravilo o teretu dokazivanja u sporovima za zaštitu diskriminacije, tužilja nije učinila verovatnim da su organi tužene izvršili akt diskriminacije prema njoj u smislu odredaba člana 45. u vezi člana 2, 3, 6, 7, 8, 15. i 25. Zakona o zabrani diskriminacije. Naime, tužilja nije učinila verovatnim da je nad njom vršena posredna ili neposredna diskriminacija na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva, odnosno zbog toga što je njena apoteka poslovala pod nazivom „BB“, što prema njenim navodima asocira na političko ubeđenje odnosno pripadnost određenoj političkoj opciji, za koju je smatrala da izaziva neodobravanje u sredini u kojoj je obavljala svoju delatnost.

Pre svega, naziv apoteke je mogao biti promenjen, odgovarajućom aktivnošću vlasnika. Činjenica da tužilja to nije učinila, ne daje osnova njenom naknadnom tumačenju da naziv apoteke stoji u vezi sa postupanjem organa nadležnih za sprovođenje propisa. Neprihvatljivo je da se nezadovoljstvo stranke ishodima postupaka vođenih pred sudom ili od strane organe uprave, tumači kao diskriminatorsko. Stranka koja se sudu obraća zahtevom za zaštitu od diskriminacije, dužna je da dokaže da je bilo nejednakog postupanja u istim situacijama, kao i da označi svoje lično svojstvo zbog kojeg drži da je nejednako tretirana. Tužilja u sprovedenom postupku nije učinila verovatnim da je nad njom izvršena neposredna ili posredna diskriminacija, da je bilo koje njeno lično svojstvo, u odnosu na vlasnike drugih apoteka u istoj opštini, bilo osnov za učestalije poreske kontrole njene apoteke. Samo ukazivanjem na naziv apoteke i da su sugrađani dovodili naziv njene apoteke u vezu sa partijama koje su učestvovale u vlasti, ne ukazuje da su tužilaštvo, sud i poreski organ postupali diskriminatorski.

Nižestepeni sudovi su pravilno cenili da nema pasivne legitimacije za tvrdnje o diskriminaciji učinjenoj od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Pirotu kao organa tužene RS, s obzirom da akt diskriminacije za koji tužilja smatra da je izvršen od strane nadležnog tužilaštva, zapravo predstavlja odluku suda od 16.09.2013. godine, donetu u primeni prava u zakonom uređenom postupku. Takav je slučaj bio i sa oslobađajućom presudom donetom u krivičnom postupku provedenom protiv tužilje, kao i oslobađajućom presudom donetom u krivičnom postupku koji je proveden povodom krivične prijave koju je podnela tužilja. Pravilnost sudske odluke ne može se ispitivati izvan postupka u kojem je ona doneta, pri čemu je ishod postupka uslovljen okolnostima konkretnog slučaja.

Takođe, iako iz izveštaja Poreske uprave o izvršenim kontrolama u drugim apotekama koje se nalaze na istoj teritoriji opštine proizlazi da je apoteka tužilje bila predmet češće kontrole, u obzir su uzete činjenice da su u tužiljinom poslovanju utvrđivane nepravilnosti, da je tužilja bila prisutna prilikom svih kontrola, da su joj rešenja o izvršenim kontrolama uredno dostavljana, da su joj uredno dostavljane opomene kojime se nalaže uplata dospele a neisplaćene poreske obaveze, a da tužilja prema sopstvenim navodima, nije iscrpela dostupna pravna sredstva koja je imala na raspolaganju radi ispitivanja zakonitosti akata Poreske uprave, da su akti Poreske uprave konačni i pravnosnažni i da parnični sud nije nadležan da ispituje njihovu zakonitost. Osim toga, tužilja nije učinila verovatnim da su propisi dosledno primenjivani samo u odnosu na nju, a da je ostalim poreskim obveznicima koji obavljaju sličnu delatnost na teritoriji iste opštine, tolerisano nezakonito postupanje i neispunjavanje obaveza. Tužilja, kao poreski obveznik, nije ovlašćena da ceni svrsishodnost radnji nadležnog organa u vršenju službenih dužnosti i ovlašćenja, u odnosu na dinamiku vršenja poslova iz svoje nadležnosti, uključujući sprovođenje kontrola poslovanja poreskih obveznika na određenoj teritoriji.

Tužilja je imala mogućnost da shodno odredbama 140. do 154. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, podnese žalbu protiv svakog poreskog upravnog akta kojim je odlučeno o pojedinačnim pravima i obavezama iz poreskopravnog odnosa, a protiv konačnog upravnog akta mogla je da vodi upravni spor. Pogrešna primena materijalnog i procesnog prava koja je eventualno učinjena u postupku pred organom uprave ili sudom, ispravlja se u zakonom propisanom postupku po redovnom i vanrednom pravnom leku, u kome se vrši kontrola pravilnosti donete odluke, od strane zakonom propisanog, neposredno višeg organa. Postupanje sudova i organa uprave prilikom odlučivanja, ne može se tretirati kao diskriminatorsko postupanje, a neuspeh ili nezadovoljstvo učesnika u navedenim postupcima ne predstavlja diskriminaciju, pa tako nema ni povrede prava tužilje na jednaku pravnu zaštitu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić