U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zorane Delibašić, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „Eurobank“ AD, Beograd, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Nagl, advokat iz ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1956/18 od 06.12.2018. godine, u sednici održanoj 14.01.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1956/18 od 06.12.2018. godine u stavu drugom i trećem izreke tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Šapcu P 3503/16 od 23.01.2018. godine u preostalom delu stava drugog izreke za iznos od još 1.938.580,44 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.10.2011. godine do isplate i u preostalom delu stava četvrtog izreke presude za iznos od još 281.980,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka od 234.600,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu P 3503/16 od 23.01.2018. godine, stavom prvim izreke ukinuto je rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Šapcu Iv 4516/12 od 29.10.2012. godine. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime duga isplati 2.367.455,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.10.2011. godine do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati preko iznosa dosuđenog u stavu drugom izreke do traženih 4.006.451,11 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 372.774,00 dinara. Stavom petim izreke odbijen je zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove postupka preko iznosa dosuđenog u stavu četvrtom izreke do traženih 525.230,26 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1956/18 od 06.12.2018. godine, stavom prvim izreke žalba tužene je delimično usvojena, delimično odbijena, pa je prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu (stav drugi i četvrti izreke), potvrđena u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati 428.875,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.10.2011. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka od 90.793,87 dinara. Stavom drugim izreke preinačena je u preostalom usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca preko 428.875,52 dinara do prvostepenom presudom dosuđenih 2.367.455,96 dinara (za 1.938.580,44 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 21.10.2011. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu parničnih troškova preko 90.793,87 dinara do dosuđenih 372.774,00 dinara (za 281.980,00 dinara). Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 144.046,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Šapcu Iv 4516/12 od 29.10.2012. godine dozvoljeno je izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice, radi naplate potraživanja izvršnog poverioca, ovde tužioca, protiv izvršnog dužnika BB, kojim je obavezan da poveriocu u roku od tri dana isplati 4.006.451,11 dinara sa kamatom od 21.10.2011. godine, da je 09.11.2012. godine (pre nego što je izvršnom dužniku uručeno rešenje o izvršenju) donet zaključak kojim je dozvoljena promena sredstva izvršenja, tako što je određena prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika upisana u LN ... k.o. ... Rešenjem od 21.06.2013. godine (kojim je odlučeno o izjavljenom prigovoru izvršnog dužnika) stavljeno je van snage rešenje o dozvoli izvršenja od 29.10.2012. godine i zaključak od 09.11.2012. godine, ukinute sve sprovedene izvršene radnje i određeno da se predlog poverioca smatra tužbom i spis predmeta dostavljen parničnom odeljenju suda. Parnični postupak prekinut je zbog smrti tuženog BB, koji je preminuo ...2013. godine i na mesto tuženog u parnicu stupila je supruga AA, koja je rešenjem Osnovnog suda u Šapcu O 301/14 od 25.04.2014. godine oglašena za njegovog naslednika na celokupnoj zaostavštini, koju čini parcela br. ... k.o. ... (raniji br. ...) i na osnovu tog rešenja tužena se upisala kao vlasnik na navedenoj parceli.

Utvrđeno je da su tužena i njen suprug, sada pok. BB zaključili Ugovor o deobi zajedničke imovine i overili u sudu pod Ov.br. 8856/2011 od 26.05.2011. godine, u kome je konstatovano da je kat.parcela broj ... kupljena zajedničkim sredstvima bračnih drugova i da je na njoj sagrađena kuća isključivo sredstvima roditelja supruge, ovde tužene. Tužena je na osnovu ovog ugovora upisana sa pravom svojine u 1/1 dela na spratnoj stambenoj zgradi koja je sagrađena na kat.parceli broj ... (sada br....) k.o. ..., dok je BB ostao upisan kao vlasnik kat.parcele broj ... (novi broj ...). Prema izvodu iz lista nepokretnosti broj ... k.o. ... od 12.06.2012. godine, kao isključivi vlasnik zemljišta i stambene zgrade bio je upisan BB, a u listu nepokretnosti je na osnovu rešenja SKN Šabac od 06.06.2013. godine upisana zabeležba postojanja rešenja o izvršenju, koja je brisana na osnovu rešenja od 21.06.2013. godine (kojim je stavljeno van snage rešenje o dozvoli izvršenja na osnovu verodostojne isprave od 29.10.2012. godine i zaključak od 09.11.2012. godine). Nakon toga, tužena se na osnovu Ugovora o deobi zajedničke imovine upisala kao vlasnik stambene zgrade, što je utvrđeno uvidom u izvod iz lista nepokretnosti od 16.10.2013. godine. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da tržišna vrednost nasleđene katastarske parcele iznosi 428.875,52 dinara, a tržišna vrednost stambene zgrade (broj 1) sagrađene na toj parceli (za koju je izdato odobrenje za gradnju ali ne i upotrebna dozvola) je 3.892.315,68 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na predlog tužioca raspravio kao prethodno pitanje, pitanje pravne valjanosti Ugovora o deobi zajedničke imovine, u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku, ocenivši da je takav ugovor apsolutno ništav u smislu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je usmeren na onemogućavanje poverioca da naplati dug po kreditu iz nepokretne imovine, zbog čega takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo zaključivši da tužena po osnovu takvog ugovora nije mogla postati vlasnik na predmetnoj nepokretnosti u delu 1/1, pa kako navedeni ugovor o podeli zajedničke imovine ne proizvodi pravno dejstvo to je tužena pored parcele navedene u ostavinskom rešenju nasledila i 1/2 porodične stambene zgrade (broj 1) ali i 1/2 neupisanih objekata i to: pomoćnog objekta koji se sastoji od kotlarnice, dve ostave, WC-a i pomoćnog objekta pušnice, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati 2.367.455,96 dinara sa pripadajućom kamatom. Drugostepeni sud je ocenivši da je prvostepeni sud preispitivao pravnu valjanost Ugovora o deobi zajedničke imovine iako tužilac na to tokom postupka nije ukazivao, zaključio da uređenje imovinskih odnosa između bračnih drugova nije protivno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, te da je to stvar dispozicije bračnih drugova u smislu odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona, te da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 103. Zakona o obligacionom odnosima za utvrđenje ništavosti ugovora, te da tužena odgovora do visine nasleđene imovine, zbog čega je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime duga isplati 428.875,52 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da se izraženo stanovište drugostepenog suda u pobijanoj presudi zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je prvostepeni sud preispitivao pravnu valjanost Ugovora o deobi zajedničke imovine od 26.05.2013. godine iako tužilac na to tokom postupka nije ukazivao. Naime, tužilac je isticao razloge ništavosti pravnog posla, a koji navodi imaju primat pri odlučivanju, posebno kada se ističe da je apsolutno ništav pravni posao proizveo pravne posledice. U konkretnom slučaju, tužena je na osnovu navedenog Ugovora o deobi zajedničke imovine uknjižila pravo svojine na stambenoj zgradi koja je sagrađena na kat.parceli broj ... (sada br....) k.o. ... Zahtev pravne sigurnosti znači da sud na ništavost pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe člana 109. Zakona o obligacionim odnosima, te da (i bez obzira na zahtev stranke) ukoliko ustanovi da je ugovor zahvaćen razlozima apsolutne ništavosti ima ovlašćenje da utvrdi ništavost kako bi odlučivao o posledicama koje je takav ugovor proizveo, o čemu je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno odlučio prvostepeni sud u smislu odredbe člana 12. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 53. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost (stav 1), ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2), da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (stav 3).

Saglasno navedenom, pobuda za zaključenje ugovora u smislu člana 53. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nije razlog ništavosti. Međutim nedopuštena pobuda koja je bila poznata i uticala na odluku o zaključenju ugovora može prouzrokovati da ugovor bude bez pravnog dejstva. Apsolutno je ništav ugovor zaključen zbog nedopuštene pobude kada se u postupku utvrdi da je ugovor zaključen u cilju izigravanja imovniskih prava poverioca. Tokom postupka utvrđeno je uvidom u izvod iz lista nepokretnosti broj ... k.o. ... od 12.06.2012. godine, da je kao isključivi vlasnik zemljišta i stambene zgrade bio upisan BB, da je u listu nepokretnosti na osnovu rešenja SKN Šabac od 06.06.2013. godine upisana zabeležba postojanja rešenja o izvršenju, koja je brisana na osnovu rešenja od 21.06.2013. godine (kojim je stavljeno van snage rešenje o dozvoli izvršenja na osnovu verodostojne isprave od 29.10.2012. godine i zaključak od 09.11.2012. godine), nakon čega se tužena se na osnovu Ugovora o deobi zajedničke imovine upisala sa pravom svojine u 1/1 dela na spratnoj stambenoj zgradi koja je sagrađena na kat.parceli broj ... (sada br. ...) k.o. ..., dok je BB ostao upisan kao vlasnik kat.parcele broj ... (novi broj ...), a što je utvrđeno uvidom u izvod iz lista nepokretnosti od 16.10.2013. godine. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo ocenivši da je sporni Ugovor o deobi zajedničke imovine ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je zaključen u vreme kada su obveznici prestali da otplaćuju kredit iz čega proizilazi da je pobuda za zaključenje Ugovora o deobi zajedničke imovine od 26.05.2011. godine bila onemogućavanje izvršnog poverioca, ovde tužioca da naplati dug koji je sada pok. BB imao po osnovu jemstva za vraćanje kredita svog sina VV.

Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 103. Zakona o obligacionom odnosima za utvrđenje ništavosti ugovora, te da tužena odgovora do visine nasleđene imovine. Naime, imajući u vidu da je prvostepeni sud utvrdio da je navedeni Ugovor o podeli zajedničke imovine apsolutno ništav, te da se u smislu odredbe člana 180. Porodičnog zakona pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, to je pravilno prvostepeni sud utvrdio da ½ nepokretne imovine koja se nalazi na kat.parceli br. ... uključujući i parcelu predstavlja svojinski udeo tužene po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, a druga polovina predstavlja svojinski udeo sada pok. BB po osnovu sticanja u bračnoj zajednici. Kako je tužena rešenjem Osnovnog suda u Šapcu O 301/14 od 25.04.2014. godine oglašena za naslednika na celokupnoj zaostavštini, koju čini parcela br. ... k.o. ... (raniji br. ...), to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da kako navedeni ugovor o podeli zajedničke imovine ne proizvodi pravno dejstvo to je tužena pored parcele navedene u ostavinskom rešenju nasledila i 1/2 porodične stambene zgrade (broj 1) ali i 1/2 neupisanih objekata i to: pomoćnog objekta koji se sastoji od kotlarnice, dve ostave, WC-a i pomoćnog objekta pušnice. Stoga je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime duga isplati 2.367.455,96 dinara sa pripadajućom kamatom.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužbeni zahtev delimično odbijen, Vrhovni kasacioni sud je iz navedenih razloga preinačio pobijanu odluku, tako što je žalbu tužene odbio i prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu tužbenog zahteva tužioca i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 234.600,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 39.600,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji od po 97.500,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zorana Delibašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić