Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio vlasnik prodavnice auto delova i motornih ulja STR „BB“ u ..., iz koje je dana 24.04.1999. godine za potrebe odbrane zemlje oduzeta neutvrđena količina robe, čemu on nije prisustvovao, već je tek 28.06.1999. godine obišao prodavnicu i utvrdio da je ista obijena i ispražnjena nakon čega se obratio nadležnim organima Grada Prištine, gde mu je uručen zapisnik o primopredaji robe od 30.04.1999. godine. Zapisnik je nepotpuno potpisan, neprecizno sačinjen i bez pečata VP Priština. U periodu od 24.04. do 28.06.1999. godine trajala su ratna dejstva na teritoriji AP Kosovo i Metohija, te je od trenutka oduzimanja robe i saznanja tužioca proteklo više od dva meseca tokom kojih tužilac nije obilazio prodavnicu za koju je naveo da se nalazi na samo 20 metara od njegove kuće u kojoj se nalazio u tom periodu. Takođe je tvrdio da je u prodavnici čuvao i novac u iznosu od 61.000 DEM, što nije navedeno u zapisniku. Veštačenjem se nije mogla utvrditi sadašnja cena predmetnih auto delova jer se radi o neprecizno navedenim delovima za razne marke i tipove vozila, dok je za neke artikle veštak uspeo da uporedi sadašnje cene i utvrdi da su približne iznosima koje je tužilac sam označio u zapisniku. Kako tužilac nije dokazao tačnu količinu i vrstu oduzetih stvari, kao i njihovu stvarnu vrednost, veštak je utvrdio vrednost stvari navedenih u zapisniku na osnovu proizvoljnih cena koje je svojeručno napisao sam tužilac što za sud nije bilo prihvatljivo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nije dokazao svojinu na stvarima čiju predaju u državinu traži, niti da se stvari nalaze u faktičkoj vlasti tužene, pri čemu iste nisu precizno individualno određene, u smislu uslova propisanih odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prigovor zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovan jer shodno navedenoj zakonskoj odredbi pravo na podnošenje tužbe za povraćaj stvari ne zastareva. Pored navedenog drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev kojim se traži predaja stvari, ili u slučaju nemogućnosti vraćanja isplata novčanog iznosa, neopredeljen u smislu procesno- pravne prirode, odnosno neopredeljeno je da li se radi o eventualnom zahtevu, alternativnom zahtevu ili zahtevu fakultas alternativa iz člana 344. ZPP, kako bi se upodobio procesnom i materijalnom pravu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odbili tužbeni zahtev.

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“ broj 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 i 3/02) koji je važio u vreme oduzimanja robe, bilo je propisano da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.), da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.), da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“ broj 36/98, 32/99 i 9/01) bilo je propisano da su vlasnici stvari dužni da za potrebe odbrane zemlje predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa) za odbranu zemlje (član 4. tačka 12.), da stvari iz navedenog člana ove uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.) i da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu Uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema tački 4. navedene Tarife, za proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje naknada se određuje po tržišnim cenama.

Tužilac je tužbom koja je podneta 29.10.2015. godine tražio da mu se vrate stvari individualno određene zapisnikom od 30.04.1999. godine od rednog broja 1 do 165, ili u nemogućnosti vraćanja stvari, a što je očigledno, da mu se isplati novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom.

Navedenim zakonskim i podzakonskim odredbama ustanovljeno je pravo vlasnika stvari na naknadu za oduzetu robu, odnosno vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbane zemlje pripada naknada kao imovinski aspekt rekvizicije. Po svojoj prirodi to pravo vlasnika stvari predstavlja zakonsku obligaciju na osnovu pravno regulisanog odnosa između države i vlasnika stvari u okviru koga zakonodavac priznaje pravo državi da vrši rekviziciju, dok vlasnicima oduzetih stvari priznaje pravo na novčanu naknadu. Saglasno tome tužilac nema pravo na vraćanje oduzete robe, koja je potrošne i zamenljive prirode, u smislu navedenih odredaba Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, već se subjektivno pravo tužioca na sudsku zaštitu svodi na pravo da zahteva isplatu duga kao zakonske obligacije, pa je osnovan prigovor tužene da je potraživanje novčane naknade zastarelo u opštem roku zastarelosti od 10 godina (član 371. Zakona o obligacionim odnosima).

Zato su bez uticaja revizijski navodi tužioca da je tužbeni zahtev pravilno postavljen u smislu člana 344. ZPP (facultas alternativa), jer i da je tako, u smislu navedene odredbe u presudi se može izreći da se tuženi može osloboditi obaveze vraćanja oduzete robe isplatom novčanog iznosa, samo u slučaju usvajanja tužbenog zahteva za vraćanje stvari, a takav zahtev je u konkretnom slučaju neosnovan. Sledom iznetog neosnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 185. ZOO, jer da bi se sporni pravni odnos mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega mora da postoji šteta na imovini tužioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto je tužiocu roba oduzeta (rekvirirana) za zakonom predviđene potrebe odbrane zemlje u uslovima proglašenog ratnog stanja. Pretežni deo navoda tužioca u reviziji odnosi se posredno ili neposredno na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, što ne može biti dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić