Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (,,Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa pok. BB zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju R ../09 od 10.08.2009. godine, kojim se kao davalac izdržavanja obavezala da primaoca izdržavanja doživotno izdržava, a kao naknadu za ove usluge, davalac izdržavanja tužilji ostavlja u svojinu stan broj .. u ..., površine 61,26 m2, pokretne stvari u stanu i novac na bankovnim računima navedenim u ugovoru, od kojih je jedan račun otvoren kod „Raiffeisen Bank“, štedna knjižica kod „Vojvođanske banke“ i tri računa kod tužene, računi broj ..., .. i ... . Prenos svojine na nepokretnosti i potraživanje prema bankama na navedenim računima je odložen do smrti primaoca izdržavanja. BB je preminula dana ...2012. godine. Po zahtevu tužilje, tužena je nakon smrti pok. BB tužilji isplatila novčana sredstava sa tri računa navedena u ugovoru o doživotnom izdržavanju, a na osnovu priloženog ugovora o doživotnom izdržavanju i sudskog rešenja o obustavi postupka za raspravljanje zaostavštine. Tužena je odbila da tužilji isplati sredstva sa računa ..., jer je taj štedni račun otvoren posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, a tužilja nije podnela dokaz, odluku državnog organa ili sudsku odluku da je potraživanje pok. BB po ovom štednom računu prešlo na nju. Tužena je, po osnovu zaključenog ugovora o otvaranju i vođenju računa štednje deponenta sa sada pok. BB od 25.02.2010. godine, pok. Tereziji otvorila depozitni devizni račun broj .., na koji je pok. BB istog dana deponovala iznos od 14.000 evra od iznosa od 15.055,00 evra koji je podigla sa računa obuhvaćenog ugovorom o doživotnom izdržavanju. Pok. BB je ovlastila tužilju da upravlja sredstvima na ovom računu i to ovlašćenje je prema Opštim uslovima poslovanja banke, koji su sastavni deo ugovora, prestalo smrću sada pok. BB. Tužilja nije dokazala da je zakonski ili testamentalni naslednik pok. BB, niti je priložila rešenje Osnovnog suda u Subotici o obustavi ostavinskog postupka, niti se izjašnjavala o tome da li BB ima zakonskog naslednika i da li zakonski naslednik priznaje da je sporno potraživanje bilo predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ili traži da se isto raspravi kao zaostavština.

Prvostepeni sud je polazeći od utvrđenog, da su sredstva sa računa obuhvaćenog ugovorom o doživotnom izdržavanju podignuta istog dana kada je otvoren sporni štedni račun (25.02.2010. godine), zaključio da su sredstva na spornom računu bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i da su ovim pravnim poslom na dan smrti pok.BB prešla na tužilju.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, sa obrazloženjem da priloženi ugovor o doživotnom izdržavanju nije pravni osnov za prelaz potraživanja pok. BB po ugovoru o otvaranju štednog računa od 25.02.2010. godine na tužilju. Naime, prema zaključku drugostepenog suda, potraživanje po spornom štednom računu nije postojalo u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, već je nastalo šest meseci kasnije zaključenjem ugovora o otvaranju računa i polaganjem 14.000 evra na štednju 25.02.2010. godine i kao takvo nije moglo da bude predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, i ugovorom nije moglo da pređe na tužilju, koja nije dostavila dokaz na okolnost da je potraživanje po spornom računu na nju prešlo nasleđivanjem ili po drugom osnovu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen između sada pok. BB i tužilje, po osnovu koga tužilja zasniva svoj zahtev ne predstavlja pravni osnov za prelaz potraživanja sa spornog računa sada pok. BB po ugovoru o otvaranju štednog računa od 25.02.2010. godine kod tužene, na tužilju.

Polazeći od sadržine odredbe člana 194. stav 2. Zakona o nasleđivanju (,,Službeni glasnik RS“ broj 46/95 i 101/03), kojom je propisano da primalac izdržavanja ugovorom može obuhvatiti samo stvari ili prava postojeća u trenutku zaključenja ugovora, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da se u ovom slučaju radi o potraživanju koje nije postojalo u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Ovo zbog toga što iz utvrđenog proizilazi da je sada pok. BB ugovor o otvaranju štednog računa sa tuženom zaključila dana 25.02.2010. godine, na koji je istog dana deponovala iznos od 14.000 evra, dakle nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju sa tužiljom. Kako potraživanje tužilje po spornom štednom računu nije bilo predmet obaveze primaoca izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju u smislu navedene odredbe Zakona o nasleđivanju, to je i po oceni revizijskog suda, zahtev tužilje za isplatu traženog iznosa neosnovan. Naime, raspolaganje sada pok. BB iznosom od 14.000 evra koji tužilja u ovom slučaju potražuje, zaključivanjem posebnog ugovora o štednji sa tuženom i otvaranjem deviznog računa na koji je deponovala novac podignut sa računa koji je bio predmet ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa tužiljom, kao davaocem izdržavanja, predstavlja činjenje kojim je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju u odnosu na taj štedni ulog prestao da postoji, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Osim toga, ugovor o doživotnom izdržavanju, nije izmenjen ili dopunjen u pogledu predmeta obaveze-spornog štednog računa u zakonom propisanoj formi u smislu člana 195. Zakona o nasleđivanju, u kom slučaju bi tužilja osnovano mogla zahtevati isplatu traženog novčanog iznosa. Zbog navedenog, zahtev tužilje, koja nije legitimisana kao zakonski ili testamentalni naslednik pok.klijenta tužene, ili po osnovu odluke državnog organa, pravilno je odbijen. Stoga su svi revizijski navodi kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava ocenjeni kao neosnovani.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužen za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 153. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio nužan i neophodan za vođenje ovog postupka.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić