Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava (posebna revizija).

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti tužiljine posebne revizije Vrhovni kasacioni sud je zaključio da je potrebno dozvoliti odlučivanje o reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer drugostepene presude donete u istim ili bitno istovetnim činjenično pravnim sporovima koje su priložene uz reviziju i odgovor na reviziju ukazuju na neujednačenost sudske prakse.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene. U spornom periodu tužena nije plaćala tužilji naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Tužilja je na posao dolazila biciklom ili peške a ponekad je, kada radi nastave nosi veći broj nastavnih sredstava, do posla svojim vozilom prevezao suprug. Udaljenost tužiljinog stana do službenog ulaza u zgradu tuženog u ulici Danila Bojovića iznosi ...m, a do ulaza u ulici Palih boraca ...m. Put od svog stana do službenog ulaza tužilja pešice pređe za ... minuta. Između kuće u kojoj tužilja stanuje i autobuske stanice ispred tužene škole nema stanice za autobuse. Visina ukupnog potraživanja tužilje za troškove prevoza u spornom periodu, kao i visina obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti svakog pojedinačnog potraživanja do dana veštačenja, utvrđena je nalazom veštaka od 12.05.2020. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika odbili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, kod utvrđenih činjenica o udaljenosti od tužiljinog mesta stanovanja do mesta rada i nekorišćenja usluga gradskog prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, tužilja nije imala stvarne troškove po tom osnovu i zato njen zahtev za njihovu naknadu nije osnovan.

Ovakvo pravno stanovište prihvata i Vrhovni kasacioni sud, zbog čega navode revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava smatra neosnovanim.

Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopsteveni prevoz (tačka 1). Prema članu 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međumesni) koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Prema pravnom stavu koji je Vrhovni kasacioni sud, u vršenju nadležnosti iz člana 31. Zakona o uređenju sudova usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 05.04.2016. godine, ako poslodavac nije utvrdio opštim aktom uslove i kriterijume za prevoz zaposlenih od mesta stanovanja do posla, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla imaju svi zaposleni osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan, s`tim da prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla nije uslov za pokretanje sudskog postupka.

Tumačeći navedene odredbe Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, dovodeći ih u vezu i sa izloženim pravnim stavom, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva kojim se traži naknada troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada zavisi od činjenica utvrđenih u svakom konkretnom slučaju, i da se pravo svakog zaposlenog na ove troškove ne može pretvoriti u njegovu zloupotrebu tako što bi se priznalo i onom zaposlenom koji takve troškove stvarno nije ni imao.

Upravo je to slučaj u ovom sporu. Udaljenost tužiljinog mesta stanovanja do mesta rada je 600m. Tužilja je na posao dolazila pešice i na taj način ovu razdaljinu prelazila za oko sedam minuta. Ona nije koristila usluge gradskog prevoza, pa zato po tom osnovu nije imala troškove ni za pojedinačnu autobusku kartu niti za pretplatnu mesečnu kartu. U takvoj situaciji, po oceni revizijskog suda, razdaljina između tužiljinog mesta stanovanja i rada po razumnoj oceni ne opravdava udovoljavanju njenom zahtevu za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, koje stvarno nije imala, bez obzira što Zakon o radu i Poseban kolektivni ugovor ne uslovljavaju pravo na ove troškove udaljenošću mesta stanovanja zaposlenog od mesta njegovog rada.

Iz ovih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Zahtevi obe stranke za naknadu troškova postupka po reviziji nisu osnovani jer tužilja nije uspela u postupku po tom vanrednom pravnom leku, a troškovi tuženog za odgovor na reviziju po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni: Zbog toga je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić