Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1, na koju se neosnovano ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u Katastru nepokretnosti KO ... upisani kao suvlasnici katastarske parcele .../..., njiva druge klase „...“ od 57 ari i 62 m2, List nepokretnosti ... i to svaki od tužilaca sa po 2/12 delova, a tužena VV, kao suvlasnik na 1/12 dela, GG na 2/12 delova, DD na 2/12 dela i ĐĐ na 1/12 dela. Tužioci su upisani po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je zaključen 02.03.2005. godine između tužilaca, kao davalaca izdržavanja i EE i ŽŽ, kao primalaca izdržavanja, a overen 11.03.2005.godine pred Opštinskim sudom u Vršcu pod Ov .../... . Tužioci su u neprekidnoj državini sporne parcele poslednjih 40 godina, računajući i vreme njihovog pravnog prethodnika (pok. EE je bio u posedu od smrti oca 1973. godine). Imali su savesnu državinu i bili u posedu parcele .../... u površini oko jedan lanac, odnosno 21,22 m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da su tužioci parcelu .../... KO ... u površini od oko 1 lanac, držali od 1973.godine, u periodu dužem od 20 godina, u čemu ih niko nije sprečavao, pa su kao savesni držaoci nepokretne stvari u trajanju dužem od 20 godina, u koje vreme je uračunato i vreme u kojem je u savesnoj državini bio njihov pravni prethodnik EE, stekli pravo svojine, te je pozivom na član 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, usvajio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kada je usvojio tužbeni zahtev. Ovo stoga što su tužioci pravo svojine stekli na suvlasničkom udelu i postali sudržaoci nepokretnosti na kojoj pretenduju da steknu svojinu, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe za sticanje prava svojine održajem, jer sudržavina ne može voditi svojini održajem, a svojina održajem može se steći samo savesnom državinom, faktičkom vlašću koja mora biti na tačno opredeljenoj stvari, na nepokretnosti u merama i granicama, odnosno na realnom delu nepokretnosti, a ne na njenom idealnom delu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano revidenti osporavaju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 2.), da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.). Članom 30. stavom 1. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, dok je stavom 2. istog člana propisano da u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci.

Navedenim zakonskim odredbama regulisano je sticanje prava svojine na nepokretnosti održajem. Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Za sticanje prava svojine održajem potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od deset godina za nepokretne stvari ili savesna državina stvari i protek roka od 20 godina za nepokretne stvari. Zakon u odredbama člana 72. bliže određuje zakonitu i savesnu državinu pa tako propisuje da je zakonita ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna. Zakon određuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja. Tužioci i njihov pravni prethodnik su bili u savesnoj državini sporne nepokretnosti počev od 1973. godine, u vremenskom okviru znatno dužem od zakonom propisanog za ovaj način sticanja prava svojine na nepokretnosti. Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da su tužioci i tuženi bili u sudržavini sporne nepokretnosti, jer se ovde ne radi o sudržavini, iz razloga jer tuženi i njihovi pravni prethodnici nikada nisu bili u posedu ili sudržavini predmetne nepokretnosti, niti su ometali tužioce i njihovog pravnog prethodnika u mirnom korišćenju, iz čega se nameće zaključak da su tužioci sve vreme bili u mirnoj državini cele sporne nepokretnosti, te su protekom vremena koje je potrebno za sticanje svojine putem održaja stekli pravo svojine na suvlasničkim delovima. Pravo susvojine može se steći održajem jer Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa to nije isključeno. Kod utvrđene činjenice da se tužioci i njihov pravni prethodnik nalaze u državini sporne parcele u određenoj površini, duže od vremena predviđenog članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osnovan je zahtev za utvrđenje prava susvojine koje se saglasno odredbi člana 13. stav 1. ovog zakona određuje srazmerno prema celini – ukupnoj površini označene parcele. Tek po utvrđenju prava susvojine tužilaca može se u vanparničnom postupku zatražiti fizička deoba predmetne parcele i ako je ona moguća tužioci postati vlasnici konkretne – realno opredeljene nepokretnosti, čija površina odgovara njihovim suvlasničkim udelima. Za sticanje prava susvojine održajem nije bitno da li postoji tačno opredeljen realni deo na kome se stiče svojina održajem, jer se susvojina održajem na osnovu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa može steći na idealnom delu, te je pravilno prvostepeni sud ocenio da je državina tužilaca savesna i nesmetana u periodu od preko 40 godina, jer su pravni prethodnik tužilaca i tužioci zemljište nesmetano koristili, zbog čega je osnovan tužbeni zahtev.

Na osnovu iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa su na osnovu članova 153. stav 1, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, tuženi obavezani da tužiocima solidarno naknade tražene troškove revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara prema važećoj AT, kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara, prema važećoj TT, ukupno iznos od 15.800,00 dinara, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić