Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2619/20 od 22.01.2021. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu za utužene periode isplati na ime razlike plate po osnovu uvećanja zarade za rad noću iznos od 63.464,64 dinara, za rad u dane državnih i verskih praznika iznos od 37.441,49 dinara i za prekovremeni rad iznos od 41.160,17 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. U stavu drugom, preinačeno je rešenje o troškovima postupka pa je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. U stavu trećem izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da je revizija dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud nije ispitivao uslove za dozvoljenost revizije prema odredbi člana 404. ZPP-a, na koju odredbu se revident u reviziji poziva.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Prvostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu policajca na neodređeno vreme, a u utuženom periodu je ostvario časove noćnog rada, prekovremenog rada i rada u dane državnih i verskih praznika, za koje mu tužena kao poslodavac nije uplatila dodatak na platu. Na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke, prvostepeni sud je utvrdio da u odnosu uporednog radnika - policijskog službenika sa statusom koji nema neredovnosti u radu, tužilac u utuženom periodu nije imao uvećanu platu za 30%. Dalje je utvrđeno da je tužilac podneo zahtev za donošenje rešenja o pravu na dodatak i visinu dodatka na osnovnu platu za rad noću, na dan praznika koji nije radni dan i prekovremeni dan za sporni period, koji je rešenjem tužene od 21.01.2011. godine, odbijen. Protiv tog rešenja tužilac je podneo žalbu, koja je odbijena rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 01.04.2011. godine. Upravni sud je presudom od 25.12.2013. godine uvažio tužbu tužioca i poništio rešenje Žalbene komisije Vlade RS i predmet vratio nadležnom organu na ponovni postupak. U ponovnom postupku Žalbena komisija Vlade RS je rešenjem od 31.01.2014. godine poništila rešenja od 21.01.2011. godine i predmet vratila MUP-u na ponovni postupka. Do zaključenja glavne rasprave u ovoj pravnoj stvari, upravni postupak još uvek nije bio okončan.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da je prekid zastarelosti potraživanja tužioca nastao podnošenjem zahteva tužioca za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 01.05.2007. godine do 30.06.2010. godine, u vezi kog je vođen upravni postupak, a potom i upravni spor pred sudom i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, pa zaključuje da će u smislu člana 392. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima zastarevanje početi teći iznova tek od dana kad spor bude okončan ili završen na neki drugi način. Iz navedenih razloga prvostepeni sud je odbio prigovor zastarelosti tužene kao neosnovan. Nalazeći da u skladu sa odredbom člana 146. i 147. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05) i opštih odredbi Zakona o radu kojim je regulisano pravo zaposlenog na zaradu tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu zbog prekovremenog rada, rada noću i rade u dane državnih i verskih praznika, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev utvrđujući visinu potraživanja iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Drugostepeni sud ne prihvata izneto stanovište prvostepenog suda u pogledu ocene prigovora zastarelosti. Prema stanovištu drugostepenog suda, prekid zastarevanja nije nastupio podnošenjem zahteva tuženom za donošenje rešenja o pravu na dodatak na osnovnu platu, koje potraživanje je predmet i ovog postupka, jer tužilac nije podneo žalbu protiv tzv. „ćutanja uprave“, niti je pokrenuo upravni spor. Drugostepeni sud nalazi da je zastarelost mesečnih potraživanja počela teći od dospelosti 25-og u mesecu za prethodni mesec, i to za maj 2010. godine dana 25.06.2010. godine (kao najstarijeg potraživanja), a da je zastarelost nastupila protekom roka od 3 godine (član 196. Zakona o radu), odnosno 25.06.2013. godine. Kako je tužilac podneo tužbu 05.02.2019. godine, to drugostepeni sud nalazi da je utuženo potraživanje u celosti zastarelo, iz kog razloga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Revident osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Smatra da je pokretanjem upravnog postupka koji još uvek nije okončan, došlo do prekida toka zastarelosti iz kog razloga zastarelost ne može teći kako to smatra drugostepeni sud. Ukazuje na druge odluke apelacionih sudova u kojima je kako tvrdi, drugačije odlučeno u identičnoj činjenično – pravnoj situaciji, kao i na odluke Vrhovnog kasacionog suda u kojima je revizija tužene povodom identične činjenično pravne situacije, odbacivana.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo na osnovu kog je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 196. Zakona o radu propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. U konkretnom slučaju, tokom prvostepenog postupka nije bilo sporno da se tužilac obratio poslodavcu zahtevom za donošenje rešenja o pravu na dodatak i o visini dodatka na osnovnu platu za neredovnosti u radu za utuženi period, da je njegov zahtev odbijen od strane poslodavca, da je potom i žalba tužioca protiv tog akta takođe odbijena rešenjem Žalbene komisije Vlade RS, ali po donošenju presude Upravnog suda od 25.12.2013. godine, ova pravna stvar vraćena je na prvostepeni upravni postupak koji još uvek nije okončan.

Imajući u vidu da tužena nije u ponovnom postupku donela odluku u predviđenom roku iz člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 33/97...3/2010) koji je bio na snazi u momentu ukidanja prvostepenog rešenja, tužilac je imao mogućnost podnošenja žalbe zbog tzv. „ćutanja uprave“ u skladu sa odredbom stava 2. istog člana, jer se nedonošenje odluke u utvrđenom roku smatra kao da je zahtev predlagača odbijen.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je upravni postupak jedna celina, te da se zbog toga mora smatrati da je došlo do prekida zastarevanja podnošenjem zahteva o kom još uvek nije konačno odlučeno. Suprotno navedenom shvatanju, do prekida zastarevanja može doći podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugima nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388. Zakona o obligacionim odnosima). Podnošenje zahteva poslodavcu za utvrđenje nekog prava iz radnog odnosa, ne predstavlja radnju preduzetu pred nadležnim organom koja dovodi do prekida zastarevanja potraživanja, pa su stoga neosnovani revizijski navodi da je u konkretnom slučaju nastupio prekid zastrelosti potraživanja koji još uvek traje.

Nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke navodi revidenta da su nižestepeni sudovi u identičnoj činjenično pravnoj situaciji donosili usvajajuće odluke, iz razloga što iz odluka koje je tužilac priložio uz reviziju, ne proizlazi da se u tim postupcima raspravljalo o zastarelosti potraživanja. O zastarelosti potraživanja sud ne vodi računa po službenoj dužnosti, pa stoga ukoliko u tim postupcima nije bilo prigovora tužene, to onda takve odluke ne mogu ukazivati na različitu sudsku praksu jer se ne radi o identičnim činjenično pravnim situacijama.

U skladu sa iznetim, pravilno je drugostepeni sud primenio odredbe člana 196. Zakona o radu i člana 360. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu kojih je odbio tužbeni zahtev.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća–sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić