Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3810/20 od 25.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, petom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, kojim su tužioci tražili da sud naloži tuženoj da dostavi rešenja o zasnivanju radnog odnosa, rešenja o prestanku radnog odnosa i izveštaje za tužioce Republičkom fondu za PIO da su tužioci zasnovali radni odnos kod tužene 2009. godine i da su obavljali rad za tuženu na teritoriji AP KiM od zasnivanja radnog odnosa, kao bi Republički fond za PIO doneo rešenja tužiocima sa priznavanjem prava na posebnu penziju i u odnosu na ovaj tužbeni zahtev, tužba je odbačena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, koja u ovom postupku nije utvrđena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zasnovali radni odnos kod tužene 2009. godine, a od juna 2013. godine ne primaju platu. Pravnosnažnom presudom od 23.01.2018. godine, obavezana je tužena da na ime neosnovane obustave isplate zarade i drugih davanja, neisplaćenog kosovskog dodatka i bonusa, isplati tužiocima iznose dosuđene ovom presudom. Republički fond za PIO je rešenjima iz 2018. godine i 2019. godine prekinuo postupak po zahtevima tužilaca za donošenje rešenja o priznanju prava na posebnu penziju dok se ne reši prethodno pitanje, pa između ostalog i dok se ne dostavi kopija rešenja o prestanku radnog odnosa bivših zaposlenih u MUP-u čije je mesto rada bilo na teritoriji AP KiM. Tužioci u ovom postupku traže da se utvrdi da je prilikom odlučivanja o njihovom radnopravnom statusu organ tužene postupao diskriminatorski prema njima, jer im za razliku od drugih zaposlenih koji su bili u istovetnoj situaciji kao i tužioci, nije doneo rešenja o prestanku radnog odnosa, na osnovu kojih bi im Republički fond za PIO priznao prava na posebnu penziju prema Uredbi o uslovima za ostvarivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u MUP-u koji su rad obavljali na teritoriji AP Kosovo i Metohija i čije je prebivalište na toj teritoriji, zbog čega tužioci trpe štetu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci nisu učinili verovatnim da je tužena učinila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravima tužilaca bilo diskriminatorno, tako što je tužioce stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali da su bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisani, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su tužiocima zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava, pa su odbili tužbene zahteve tužilaca kao neosnovane.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocima, a sledstveno tome i za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužioci su tražili da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njima povređujući njihova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što im nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužioci nisu dokazali da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocima donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužilaca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužioci mogu ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada su tužioci nezadovoljni postupanjem tužene (jer nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocima) i smatraju da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nisu dokazali da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilaca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

S obzirom na izloženo neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioce u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema tužiocima.

Iz napred navedenih razloga, a s obzirom na to da je utvrđeno da tužena nije diskriminatorski postupala prema tužiocima, neosnovani su i ostali zahtevi tužilaca zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu revizijskih troškova, jer nisu uspeli u postupku po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić