U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz stava 1. ovog člana na koje se neosnovano revident poziva a zapravo jasno i ne navodi koje su to bitne povrede učinjene pred drugostepenim sudom. Prema odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac u svojstvu jemca platca, zaključio je sa Poljoprivrednom bankom Agrobanka a.d. Beograd ugovor o jemstvu broj ... .../...-... od 02.06.2010. godine, kojim ugovorom se obavezao da Agrobanci kao poveriocu plati sve dospele obaveze tuženog, nastale iz Ugovora o kratkoročnom kreditu br. ...- .../...-... od 02.06.2010. godine, koji ugovor je tuženi, u svojstvu korisnika, zaključio sa Agrobankom. Po ovom ugovoru Agrobanka je korisniku ovde tuženom odobrila kratkoročni kredit u iznosu od 65.000.000,00 dinara. Sa druge strane, parnične stranke su zaključile Ugovor o pristupanju dugu br. .../... od 28.12.2010. godine, kojim ugovorom je tužilac, kao preuzimalac prihvatio da preuzme dug tuženog, kao dužnika prema poveriocu, u iznosu od 65.000.000,00 dinara osnovnog duga sa kamatom u iznosu od 5.944.422,27 dinara, što ukupno iznosi 70.944.422,27 dinara, a sve po Ugovoru o kreditu br. ... .../...-... od 02.06.2010. godine i Ugovoru o jemstvu ... .../...-..., te da isti iznos namiri poveriocu uplatom na njegov račun. Tužilac je dana 29.12.2010. godine, uplatio Agrobanci iznos od 70.944.422,27 dinara, na ime otplate kratkoročnih kredita-po osnovu Ugovora o jemstvu br. ... .../...-... . Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 321/2015 od 30.08.2016. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je tužbeni zahtev osnovan sa obrazloženjem da je tužilac kao jemac, u celosti namirio potraživanje poverioca tuženog- Agrobanke iz predmetnog ugovora o kratkoročnom kreditu, te kako je na njega, shodno odredbi člana 1003. Zakona o obligacionim odnosima, prešlo poveriočevo potraživanje prema tuženom, to tužilac, po nalaženju prvostepenog suda, osnovano potražuje od tuženog iznos od 65.904.569,84 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.12.2010. godine. Takođe prvostepeni sud odlučujući o prigovoru kompenzacije koji je tuženi istakao za potraživanje od 22.057.356,28 dinara koje mu je priznato u postupku stečaja nad tužiocem, našao da je isti neosnovan s obzirom da je tuženi kao poverilac stečajnog dužnika izgubio pravo na prebijanje u smislu člana 82. stav 2. Zakona o stečaju.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 997. i 1003. Zakona o obligacionim odnosima kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca te je potvrdio prvostepenu presudu.

Revident ne prihvata zaključak nižestepenih sudova već smatra da potraživanje tužioca nije osnovano i to pre svega što je Ugovorom o pristupanju dugu br. .../... od 28.12.2010. godine, zamenjen ugovor o jemstvu pa je tužilac, kao preuzimalac prihvatio da preuzme dug tuženog i tako stupio na mesto dužnika, a pored toga smatra da tuženi nije izgubio pravo da se predmetno potraživanje tužioca prebije sa potraživanjem tuženog, koje je inače priznato u stečajnom postupku koji se sprovodi nad tužiocem.

Vrhovni sud nalazi da su navodi revizije neosnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je dana 29.12.2010. godine isplatio dug tuženog koji je tuženi dugovao banci (po osnovu kredita), kao jemac platac, na osnovu zaključenog ugovora o jemstvu i u tom slučaju mu pripada pravo da traži od tuženog kao dužnika da mu isplati predmetno potraživanje koje je sada na njega prešlo u skladu sa odredbom člana 1003. Zakona o obligacionim odnosima.

Činjenica je da je tužilac zaključio sa tuženim i Ugovor o pristupanju dugu ali to ne oslobađa tuženog da tužiocu isplati predmetno potraživanje. To sa razloga što iz sadržine Ugovora o pristupanju dugu ne proizlazi da je prestalo dejstvo ugovora o jemstvu, niti da se poverilac saglasio da se ugovor o jemstvu zameni sa ugovorom o pristupanju dugu. Stoga tužilac kao jemac ima pravo da od tuženog kao dužnika zahteva da mu nadoknadi sve što je isplatio za njegov račun, kako je to propisano odredbom člana 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije da je pogrešno odbijen prigovor kompenzacije koji je tuženi istakao u toku parničnog postupka. To sa razloga što tuženi uz prijavu potraživanja koju je podneo u toku stečajnog postupka koji se sprovodi nad tužiocem, nije podneo i izjavu o prebijanju, kako je to izričito propisano u odredbi člana 82. stav 2. Zakona o stečaju. Posledica tog propusta je prema navedenoj odredbi, gubitak prava na prebijanje. Tuženi, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nije ni tokom postupka stečaja podneo izjavu o prebijanju (ako je potraživanje nastalo u toku stečajnog postupka), sa kog razloga nisu ni ispunjeni uslovi za prebijanje navedenih potraživanja, kako su to zaključili nižestepeni sudovi.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić