Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3045/2020 od 11.05.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom trećim izreke prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu stava prvog izreke, te je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 400.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 800.000,00 dinara za duševne bolove zbog privremenog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose počev od 22.09.2020. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke preinačena je odluka o troškovima te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 361.954,49 dinara.

Protiv drugostepene odluke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je vođen krivični postupak zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ, u pritvoru je bio od 27.06.2012. godine do 11.02.2013. godine, a pravosnažnom presudom Višeg suda u Zaječaru K76/18 od 11.02.2013. godine oslobođen je od optužbe za izvršenje ovog krivičnog dela. Iz nalaza i mišljenja Komisije veštaka Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Gornja Toponica“, njegove dopune i izjašnjenja predstavnika komisije na ročištu, utvrđeno je da tužilac boluje od duševnog oboljenja shizofrene psihoze, koje je prvi put manifestovano dana 29.08.2014. godine, te da period pritvora nije bio uzrok navedene duševne bolesti od koje boluje, ali je mogao ali nije morao da bude faktor njenog ranijeg ispoljavanja. Boravak u pritvoru uslovio je duševno trpljenje tužioca jakog do srednjeg stepena izraženosti usled deprivacije – uskraćenosti, bespomoćnosti, osećaja stida, povrede časti i ugleda. Ovi duševni bolovi i patnje bili su prisutni od trenutka donošenja odluke o pritvoru, sve do donošenja konačne presude Apelacionog suda u Nišu Kž1 2581/13 od 19.06.2013. godine, usled straha od ishoda sudskog postupka i zaprećene kazne. Narastanje intenziteta duševnih patnji bilo je u vezi sa lišenjem slobode i bespomoćnošću, a sve navedeno dovelo je do umanjenja životne aktivnosi koje je bilo prolaznog karaktera. Takođe, utvrđeno je da je tokom trajanja pritvora tužilac trpeo strah, s obzirom da su ga drugi pritvorenici terali da pere pod i njihov veš jer je bio mlađi od njih, a sa jednim pritvorenikom je imao čak i fizički sukob.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac tokom trajanja pritvora, ali i u periodu nakon prestanka pritvora do okončanja sudskog spora, trpeo strah intenziteta i dužine bliže opisane u nalazu Komisije veštaka, kao i strah usled torture od strane drugih zatvorenika. Takođe, tužilac je u navedenom periodu usled deprivacije-uskraćenosti, bespomoćnosti, osećaja stida, trpeo duševne bolove koji su doveli do privremenog umanjenja životne aktivnosti. Stoga je u skladu sa članom 589. ZKP u vezi člana 172. ZOO, sud našao da je tužena dužna da nadoknadi štetu tužiocu, te mu je primenom člana 200. ZOO dosudio iznos od 400.000,00 dinara po osnovu pretrpljenog straha i iznos od 800.000,00 dinara po osnovu privremenog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od dana presuđenja, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud nalazi da duševni bolovi zbog neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovanog lišenja slobode, te se za ovu štetu dosuđuje jedan iznos naknade pri čijem dosuđivanju sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja, te je po tom osnovu pravosnažnom presudom tužiocu već dosuđen iznos od 900.000,00 dinara. Činjenica da je tužilac trpeo strah zbog postupanja drugih pritvorenika prema njemu je bez uticaja, jer pretrpljeni strah svojim intenzitetom i trajanjem ne prevazilazi uobičajeni strah kome je izloženo svako lice lišeno slobode, zboh čega nije opravdano dosuditi posebnu naknadu za taj vid nematerijalne štete. Tužilac nije pretrpeo fizičke i psihičke patnje zbog ponašanja službenih lica prema njemu koje bi se mogle kvalifikovati kao zabranjeno ponašanje (tortura). Dosuđenje naknade za privremeno umanjenje opšte životne aktivnosti nije u skladu sa odredbom člana 200. ZOO jer se ova naknada dosuđuje za pretrpljene duševne bolove zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti a ne privremenog. Imajući u vidu navedene razloge drugostepeni sud je zaključio da zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepena presuda mora biti preinačena, te je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepena presuda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Ostvarenje prava na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koja obuhvata sve štetne posledice izazvane boravkom u pritvorskim uslovima, ne isključuje mogućnost isticanja posebnih zahteva za naknadu nematerijalne štete usled težih oblika ugrožavanja psihičkog i fizičkog integriteta pritvorenog lica ili nastupanja teže bolesti. Ipak, da bi došlo do ostvarenja navedenog prava, opisana povreda integriteta i zdravlja mora da bude u jasnoj uzročno-posledičnoj vezi sa boravkom u pritvorskim uslovima. U konkretnom slučaju, teže duševno oboljenje – shizofrena psihoza, koje se kod tužioca manifestovalo više od godinu dana nakon izlaska iz pritvora, prema nalazu relevantne komisije veštaka nije uzrokovano boravkom u pritvoru. Istovremeno, duševne patnje tužioca izazvane pritvorskim uslovima koje se ogledaju u osećaju izolovanosti, bespomoćnosti, stida i povrede časti i ugleda, predstavljaju klasične oblike povrede prava ličnosti koje se u celosti kompenzuju dosuđivanjem jedinstvene naknade za neosnovano lišenje slobode.

Kao poseban osnov za naknadu nematerijalne štete istaknut je strah koji je tužilac trpeo usled neizvesnosti za ishod krivičnog postupka, težine zaprećene kazne za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, odnosno ponašanja drugih pritvorenika prema njemu. Vrhovni kasacioni sud nalazi da strah za ishod bilo kog na zakonu zasnovanog postupka koji vodi ovlašćeni organ, ne može se u smislu člana 200. ZOO smatrati valjanim osnovom za naknadu nematerijalne štete, bez obzira na težinu posledica koje mogu eventualno da proisteknu iz odluke. Ovoj vrsti straha su jednako izložena sva lica, bilo da ishod krivičnog postupka čekaju na slobodi ili u pritvoru. Takođe, opisana interakcija sa ostalim zatvorenicima nije prevazilazila uobičajene socijalne odnose koji vladaju u pritvorskim uslovima, niti se može kvalifikovati kao akt torture, te je pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahev odbijen u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha tužioca tokom boravka u pritvoru. Drugostepeni sud ispravno zaključuje da ni duševni bolovi zbog privremenog umanjenja životne aktivnosti ne mogu u skladu sa članom 200. ZOO da budu smatrani valjanim osnovom za naknadu nematerijalne štete, te je tužbeni zahtev i u tom delu opravdano odbijen.

Na osnovu izntetog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić