Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju navedenom u pobijanoj drugostepenoj presudi, tužioci su do samoproglašenja nezavisnosti Kosova obavljali poslove u Kosovskim policijskim snagama (KPS). Krajem 2008. ili početkom 2009. godine, zasnovali su radni odnos kod tužene. Rešenja o zasnivanju radnog odnosa su potpisali, ali im ona nisu data, a rečeno im je da za to postoje bezbednosni razlozi. Tužioci su radili za MUP RS kao policajci, pretežno informativne poslove (prikupljanja informacija i podataka o dešavanjima na području gde su živeli, radi zaštite nealbanskog stanovništva). Nakon isplate prvog dela plate za jun 2013. godine, tužena je bez donošenja posebne odluke tužiocima obustavila isplatu plate i naknadu u novčanom iznosu od 10.000,00 dinara mesečno koja im je do tada isplaćivana. Nisu im vraćene radne knjižice, zdravstvene knjižice su im bile overene do 31.05.2013. godine, a 31.12.2013. godine odjavljeni su sa socijalnog osiguranja od strane MUP-a RS Kosovska Mitrovica. Tužioci su i nakon juna 2013. godine nastavili da rade poslove prikupljanja informacija i da ih dostavljaju jednom nedeljno. U obrazloženju drugostepene presude se, takođe, navodi da niko od tužilaca nije radio kod drugog poslodavca.

Na osnovu ovakvog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, sa pozivom na odredbe člana 210. stav 4. i 5. Zakona o policiji, člana 104. stav 1. Zakona o radu i člana 16. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbene zahteve tužilaca nalazeći da su tužioci u utuženom vremenskom periodu bili u radnom odnosu kod tužene, a da ih je tužena protivpravno onemogućila da kao zaposleni ostvare zaradu jer nije donela odluku kojom bi regulisala radno – pravni status tužilaca i time omogućila pravo na pravni lek.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u nižestepenim presudama je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Predmet tužbenog zahteva je isplata plate i drugih novčanih primanja iz radnog odnosa, dakle zaštita prava iz radnog odnosa. Stoga je za pravilnu primenu materijalnog prava odlučna činjenica da li su tužioci bili u radnom odnosu kod tužene u utuženom periodu, odnosno da li im je radni odnos nezakonito prestao, jer od tog utvrđenja zavisi osnovanost njihovog novčanog potraživanja u smislu člana 104. odnosno člana 191. Zakona o radu.

Prema odredbama člana 195. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br. 24/05... 23/13), koji je bio na snazi u periodu do odjave tužilaca sa osiguranja i prestanka isplate plate i drugih novčanih primanja iz radnog odnosa, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.). Rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa je prekluzivan – materijalnopravni rok, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe sa takvim zahtevom.

Među parničnim strankama nije sporno da je tužena tužioce 31.12.2013. godine odjavila sa socijalnog osiguranja i da im je nakon isplate prvog dela plate za jun 2013. godine obustavila isplatu plate i naknadu u novčanom iznosu od 10.000,00 dinara mesečno. Prema tome, tužioci su nakon odjave sa osiguranja i prestanka isplate plate i drugih novčanih primanja očigledno imali saznanja o povredi njihovih prava kao zaposlenih. U takvoj situaciji, na osnovu citirane odredbe, mogli su da pred nadležnim sudom, u zakonom propisanom roku, traže zaštitu povređenog prava. U suprotnom nema osnova za zaključak da su i nakon odjave sa osiguranja i prestanka isplate plate i dalje u radnom odnosu kod tužene. Ovo utoliko pre što su tužioci u svojim iskazima naveli da su nakon 2013. godine radili u KPS-u.

Kako u postupku pred nižestepenim sudovima nije utvrđeno da li su tužioci pred nadležnim sudom vodili postupak za utvrđenje da im je radni odnos kod tužene nezakonito prestao, i u slučaju da jesu kakav je ishod tog spora, a od čega zavisi pravilna primena materijalnog prava, drugostepena presuda je ukinuta a predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu iznetog, primenom člana člana 416. stav 2. ZPP u vezi sa članom 387. stav 3, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić