Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 28.06.2005. godine pozajmio tuženima novac u ukupnom iznosu od 50.000 evra (deo u dolarima a deo u evrima), što je odgovaralo dinarskoj protivvrednosti od 4.100.000,00 dinara koji su tuženi uplatili na račun Opštinskog suda u Osečini radi kupovine lokala. Nakon ove pozajmice između stranaka uspostavljen je odnos prijateljstva, pa je tužilac u više navrata pozajmljivao tuženima novac, tako da im je zaključno sa 18.02.2006. godine za njihove različite potrebe pozajmio ukupno 130.000 evra. O datim pozajmicama stranke nisu sačinjavale priznanice, a ugovor o kratkoročnoj pozajmici od 18.02.2006. godine koji je tužilac uz tužbu priložio u fotokopiji je falsifikovan tehničkom metodom - insertovanjem autentičnog potpisa (nalepljenog) na tekst pripremljenog ugovora. Stranke nisu ugovorile obavezu tuženih na plaćanje kamate, a dogovoreno je da pozajmice budu vraćene u što kraćem roku, kada tuženi budu podigli kredit. Pošto su tuženi kredit iskoristili za drugu svrhu, postignut je dogovor da tuženi vrate pozajmicu kad prodaju ... u ... . Prodaja ovog ... realizovana je u aprilu 2008. godine. Tužilac je nakon toga pozivao tužene da mu pozajmicu vrate, a tuženi su preko trećih lica vršili pritisak na tužioca da odustane od tog zahteva. Krivičnu prijavu tužioca podnetu protiv tuženih da su kao saizvršioci izvršili krivično delo prevare - lažnim obećanjem da će novac vratiti do 28.05.2008. godine, kao i da su zajedno sa GG i dva nepoznata lica izvršili krivično delo iznude, nadležno javno tužilaštvo je odbacilo. Isti ishod ima i krivična prijava tuženog VV, podneta protiv tužioca za krivično delo falsifikovanja isprave - ugovora o kratkoročnoj pozajmici od 18.02.2006. godine. Tuženi uzeti novac nisu vratili tužiocu, a to nisu učinili ni preko trećeg lica - DD zvanog „DD1“ koji nije imao tužiočevo ovlašćenje da od tuženih primi ispunjenje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom članova 557. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tužene, kao solidarne dužnike, da vrate tužiocu novac uzet na zajam i da plate zateznu kamatu počev od 01.05.2008. godine, saglasno dogovoru stranaka da će pozajmica biti vraćena nakon prodaje ... u ... .

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, koji o pravilnoj primeni materijalnog prava vodi računa po službenoj dužnosti, pobijana odluka se za sada ne može prihvatiti kao pravilna.

Sporna obaveza je novčana i kao takva, po prirodi stvari, deljiva. Odredbom člana 412. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je obaveza deljiva ako se ono što se duguje može podeliti i ispuniti u delovima koji imaju ista svojstva kao i ceo predmet, i ako ono tom podelom ne gubi ništa od svoje vrednosti. Prema stavu 2. te odredbe, kad u nekoj deljivoj obavezi ima više dužnika, obaveza se deli među njima na jednake delove, ako nije određena drukčija podela i svaki od njih odgovara za svoj deo obaveze. Iz izloženog sledi da solidarnost dužnika, koja postoji kada više njih duguje jednu obavezu tako da poverilac može zahtevati ispunjenje od koga hoće sve dok ne bude potpuno ispunjena (član 414. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), nije pravilo već izuzetak koji mora biti posebno utvrđen zakonom ili ugovorom. Samo u slučaju kada postoji više dužnika deljive obaveze, nastale na osnovu ugovora u privredi, zakonom je propisana pretpostavka solidarnosti, osim ako ugovarači nisu izričito drukčije ugovorili (član 413. Zakona o obligacionim odnosima).

U podnetoj tužbi tužilac tvrdi da je tuženima pozajmio 28.06.2005. godine iznos od 50.000 evra za kupovinu poslovnog prostora u ..., 08.09.2005. godine iznos od 25.000 evra za adaptaciju kupljenog lokala, 30.11.2005. godine iznos od 25.000 evra za opremanje kluba nastalog adaptacijom lokala, 28.12.2005. godine iznos od 15.000 evra za isplatu zarada zaposlenim u Preduzeću „ĐĐ“ DOO iz ... i 18.02.2006. godine iznos od 15.000 evra bez izjašnjenja o svrsi ove pozajmice, kao i da su sve pozajmice objedinjene u pisanom ugovoru o kratkoročnoj pozajmici od 18.02.2006. godine kojim su se tuženi obavezali da vrate tužiocu pozajmicu u ukupnom iznosu od 130.000 evra. Veštačenjem je utvrđeno da je ovaj ugovor falsifikovan. Saslušan kao stranka tužilac se izjašnjava da je tuženima prvi put pozajmio novac za kupovinu lokala u ... u ukupnom iznosu od 50.000 evra i da je tuženom VV, na njegov zahtev, u dva navrata dao po 25.000 evra za adaptaciju i opremanje tog lokala, a tuženom BB u dva navrata pozajmio po 15.000 evra za isplatu zarada zaposlenima u njegovom Preduzeću „ĐĐ“ iz ... i za potrebe tog preduzeća.

Tuženi ne spore da je od tužioca uzet novac na zajam za kupovinu lokala, ali osporavaju visinu te pozajmice - tvrde da je data u iznosu od 15.500 evra i 100.000 američkih dolara sa ugovorenom mesečnom kamatom od 4,5% ili 5%, i to samo tuženom VV, a osporavaju sve ostale pozajmice i ukupno potraživani iznos od 130.000 evra, za koji tvrde da je nastao pripisivanjem ugovorene kamate obračunate po stopi višoj od zakonom dozvoljene. Takođe, tuženi tvrde da su tužiocu, posredstvom EE koji ih je i doveo u vezu sa njim, isplatili 25.11.2008. godine ukupan iznos od 130.000 evra i o tome su priložili priznanicu.

Imajući izloženo u vidu, za sada se ne može izvesti pouzdan zaključak o solidarnosti obaveze tuženih, zasnovan na stanovištu prvostepenog suda da se ne mogu prihvatiti navodi tuženih kako je samo tuženi VV uzimao pozajmice, jer su tuženi zajedno obavljali delatnost i zajedno donosili poslovne odluke, pošto to ne proizilazi iz njihovih iskaza.

Iz tog razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, ukoliko ocenom izvedenih dokaza utvrdi da i dalje postoji potraživanje tužioca, utvrditi i postojanje solidarnosti tuženih koja se ne pretpostavlja već mora biti posebno ugovorena. S`tim u vezi se ukazuje da se uverenje o dokazanosti određene činjenice u procesnom sistemu slobodne ocene dokaza formira na oceni svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, ali i na osnovu rezultata celokupnog postupka. To pravilo, primenjeno u ovom slučaju, značilo bi da se iskaz tužioca o visini i dinamici datih pozajmica, svrsi pozajmljenog novca i licima kojima je novac dat na zajam, i njihovoj obavezi da mu pozajmicu vrate, mora ceniti u sklopu i drugih činjenica - da o pozajmicama nisu sačinjavanje priznanice a ugovor o kratkoročnoj pozajmici od 18.02.2006. godine, u kojem je iskazan ukupan dug tuženih, je falsifikovan: da tužilac nastavlja da pozajmljuje novac tuženima iako mu prva pozajmica u iznosu od 50.000 evra nije vraćena u ugovrenom kratkom roku; da se u nedostatku pisanih dokaza o iznosima pozajmice izjašnjavaju samo tužilac i njegova supruga, a ostali svedoci, koji po oceni prvostepenog suda potvrđuju tužiočev iskaz, o tome nemaju nikakvih saznanja ili imaju neodređena saznanja o tome da tuženi duguju neki novac tužiocu. Isto važi i za priznanicu od 25.11.2008. godine, kojom tuženi dokazuju da je dug izmiren, jer se taj dokaz mora ceniti i u vezi sa drugim činjenicama - da se dug ne isplaćuje lično tužiocu već trećem licu a za takvo postupanje ne navode logični i opravdani razlozi, ali i drugim izvedenim dokazima - iskazima svedoka koji su tom činu prisustvovali i priznanicu potpisali, naročito iskazu svedoka EE koji odlazi u ..., na poziv tuženog VV radi vraćanja duga tužiocu, a o tome tužioca ne obaveštava i priznanicu potpisuje iako tvrdi da novac nije primio.

Tek nakon takve ocene dokaza prvostepeni sud će moći da stekne uverenje o iznosu date pozajmice i kome je zaista ista data, a ako nije vraćena i o postojanju solidarne obaveze tuženih da pozajmicu vrate tužiocu i plate mu dugovanu zateznu kamatu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člnaa 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić