Protiv pravosnažnih presuda Osnovnog suda u Rumi K.br.371/21 od 28.09.2021. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Kž1 br.334/21 od 12.01.2022. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Katarina Kostić zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA ističe da je prvostepeni sud zasnovao odluku na nezakonitim dokazima shodno odredbama iz člana 16. stav 1., člana 84. stav 1. i 2., člana 358. stav 1., člana 407. stav 1. tačka 1) i 2) i stav 4. ZKP, s obzirom da je oštećena BB iskoristila pravo iz člana 94. ZKP kao privilegovani svedok, da ne svedoči, te se njen iskaz dat u bilo kojoj fazi postupka ne može upotrebiti, i da je prvostepena presuda zasnovana isključivo na iskazima dva policijska službenika, koji su saslušani kao svedoci pred zamenikom javnog tužioca, pri čemu su svedoci imali samo posredna saznanja da okrivljeni lupa stvari po kući, koja im je prenela oštećena. Branilac je još naveo da zapisnici o ispitivanju ovih svedoka predstavljaju dokaz na kome se ne može zasnivati presuda, s obzirom da se u tim iskazima prenose reči privilegovanog svedoka koji je iskoristio pravo iz člana 94. ZKP, te da ne postoji niti jedan drugi dokaz na kome bi se osuđujuća presuda mogla zasnivati.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 94. ZKP je propisano da su od dužnosti svedočenja oslobođena određena lica, u cilju izbegavanja narušavanja porodičnih odnosa i ta privilegija se primenjuje isključivo kada pobrojana lica treba saslušati u svojstvu svedoka u krivičnom postupku. U Zakoniku o krivičnom postupku ne postoji procesna zabrana da se o sadržaju izjave privilegovanog svedoka, koju je dao slobodnom voljom pred drugim licem, ta druga lica ispitaju kao svedoci, što navode zahteva za zaštitu zakonitosti, da su iskazi policijskih službenika, koji su imali posredna saznanja, koja su stekli od privilegovanog svedoka, nezakoniti dokazi, čijim je korišćenjem povređen član 84. stav 1. i 2. ZKP u vezi člana 16.stav 1. ZKP, čini neosnovanim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

U ostalom delu, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP). Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle, ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje su učinjene u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP.

Odredbom člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP propisano je da će Vrhovni kasacioni sud u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je nedozvoljen (član 482. stav 2, član 483. i član 485. stav 4. ZKP).

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ukazuje na povredu člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ističući da se u „predmetnoj stvari“ ne stiču zakonski elementi krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, jer dokazi ne ukazuju na to, te da bi postojalo ovo krivično delo, potrebno je da osećaj ugroženosti kod oštećenog bude kontinuiran i da ne postoji samo u trenutku preduzimanja radnji od strane okrivljenog, s tim da se i jednom radnjom može izvršiti navedeno delo ali da je neophodno da u kontekstu svih ostalih odnosa u porodici postoji osećaj ugroženosti kod oštećenog i da taj osećaj ugroženosti ima kontinuirani oblik, a da u konkretnom slučaju nema dokaza da je ponašanje okrivljenog kritičnom prilikom izazvalo taj osećaj. Branilac još navodi da drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke pogrešno ocenjuje da su radnje okrivljenog koje mu se stavljaju na teret i to vređanje oštećene tako što joj je više puta rekao da je „kurva“, da je „...“ policijski službenik iz ... i da je okrivljeni 2-3 puta pljunuo oštećenu, podobne da dovedu do ugrožavanja spokojstva, telesnog integriteta i duševnog stanja oštećene i da između radnje izvršenja i ugrožavanja postoji uzročno-posledična veza.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na ovaj način branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva osporava i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim odlukama, s obzirom da pitanje postojanja osećaja ugroženosti na strani oštećene, da li je isto bilo kontinuirano i da li je oštećena započela sukob, predstavlja činjenično pitanje.

Kako se, dakle, u ovom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Iz napred iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Katarine Kostić u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredaba člana 491. stav 1. i 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana člana 485. stav 4. ZKP u kom delu je odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić