Rešenjem istog suda od 31.10.2018. godine nastavljen je postupak prekinut napred navedenim rešenjem, a spisi predmeta dostavljeni su Privrednom apelacionom sudu radi odlučivanja po žalbi izjavljenoj na presudu Privrednog suda u Leskovcu P br.61/2017 od 21.02.2017. godine.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6537/2019 od 21.04.2021. godine u stavu prvom izreke odbijena je žalba prvotuženog kao neosnovana i potvrđeno je rešenje Privrednog suda u Leskovcu P 61/2017 od 31.10.2018. godine. U stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke i presuđeno tako da su ništave odredbe ugovora o dugoročnom kreditu br. .., zaključenog dana 01.06.2007. godine između tuženih i to: deo člana 4. stav 1. koji glasi: „Po prodajnom kursu Alpha bank za devize na dan vraćanja kredita“; „Deo člana 8. stav 2. koji glasi: „Po prodajnom kursu Alpha bank za devize na dan obračuna kamate“; Deo člana 10. stav 1. koji glasi: „Ugovorne strane su saglasne da u toku trajanja ovog ugovora Alpha bank ima pravo da u skladu sa promenama svoje poslovne politike, promeni ugovorene stope: kamate, naknade, odnosno drugih oblika prinosa, na iznos neuplaćenog dela kredita (stanje duga) na iznos kredita koji će se naknadno koristiti i sva dospela potraživanja po ovom ugovoru, pa i način njihovog obračuna, pripisa i naplate“. U stavu trećem izreke delimično je odbijena žalba tužioca, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu P 61/2017 od 21.02.2017. godine u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ugovor o dugoročnom kreditu br. .., zaključen dana 01.06.2007. godine između tuženih u preostalom delu ništav i u stavu drugom izreke. U stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude prvotuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br- 72/11..18/20) i odlučio da revizija prvotuženog nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kao vlasnik stečajnog dužnika „Oblik“ DOO Vranje (sada Stečajna masa „Oblik“ DOO Vranje) i poverilac u stečajnom postupku shodno podnetoj prijavi potraživanja i zaključku o osporenom potraživanju, podneo je tužbu jer je imao pravni interes da traži da se utvrdi da je ništav ugovor o dugoročnom kreditu br. .., zaključen dana 01.06.2007. godine. Tužbeni zahtev tužilac je zasnivao na činjeničnoj tvrdnji da je predmetni ugovor ništav iz razloga što su pojedine odredbe ugovora neodređene i da je ugovor zaključen suprotno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima u smislu odredbe člana 103. ZOO-a.

Ispitujući razloge na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev, prvostepeni sud nalazi da su isti nedovoljni da bi se utvrdila ništavost ugovora u celini, pa je odbio tužbeni zahtev.

Privredni apelacioni sud smatra da na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, pozivajući se na odredbu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbi člana 105. stav 1. i 2. istog zakona. Privredni apelacioni sud je stao na stanovište da su ništave odredbe člana 4. stav 1. predmetnog ugovora o kreditu u delu u kojem se korisnik kredita obavezuje da isti vrati po prodajnom kursu banke na dan vraćanja kredita, i odredba člana 10. predmetnog ugovora kojom je predviđeno da banka može u skladu sa promenom svoje poslovne politike da promeni ugovorenu kamatnu stopu, kao i član 8. stav 2. u delu kojim je navedeno da osnovicu za obračun kamate kod kredita sa ugovorenom valutnom klauzulom predstavlja saldo kredita u stranoj valuti preračunato u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu „Alpha bank“ za devize na dan obračuna kamate. Drugostepeni sud je stanovišta da je navedenim ugovornim odredbama povređeno načelo ravnopravnosti ugovornih strana, da su u ugovoru uneti elementi menjačkih poslova, te da je tuženom omogućeno ostvarivanje koristi na ime kursnih razlika. Takođe, odredba člana 10. predmetnog ugovora dovodi do neodređenosti predmeta obaveze drugotuženog kao klijenta banke jer se u trenutku zaključenja ugovora ne može znati koje su tu tačno okolnosti od kojih će zavisiti promena kamate u skladu sa propisima i promenama poslovne politike banke, što predstavlja preširoko postavljen kriterijum koji onemogućava egzaktan pristup u pogledu sagledavanja konkretnih posledica koje takve promene mogu izazvati na visinu kamatne stope.

Revident ne prihvata izneto stanovište drugostepenog suda. Pre svega, ukazuje da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari nedozvoljena, jer tužilac nije imao ovlašćenja da istu podnese budući da nije bilo uputa stečajnog sudije za pokretanje parnice radi osporavanja potraživanja prvotuženog u stečajnom postupku koji se vodi nad drugotuženim, čime je učinjena bitna povreda postupka. Takođe ističe i da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo budući da uopšte nije primenio Zakon o bankama, Odluke i Uputstva Narodne banke Srbije koje regulišu način i postupak rada banaka, kao i propise u vezi sa kamatom i kreditima.

Revizija prvotuženog nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo kada je delimično preinačio prvostepenu presudu.

Najpre, ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je učinjena bitna povreda postupka na koju se revizijom ukazuje. Ovo iz razloga što je u konkrentoj pravnoj stvari parnični postupak prekinut rešenjem prvostepenog suda, budući da su oba tužena privredna društva brisana iz registra privrednih subjekata. Nakon ostvarivanja procesnih uslova za nastavak postupka u smislu odredbe člana 225. Zakona o parničnom postupku, postupak je nastavljen rešenjem prvostepenog suda, pa stoga nema bitne povrede postupka na koju ukazuje prvotuženi.

Takođe, nisu osnovani revizijski navodi da se radi o nedozvoljenoj tužbi za utvrđenje ništavosti zbog nedostatka uputa stečajnog sudije za vođenje parničnog postupka. Tužilac je tužbu podneo kao osnivač i stečajni poverilac u stečajnom postupku koji se vodio nad pravnim prethodnikom tuženog, pa kako se radi o tužbi za utvrđenje ništavosti, a ne osporavanju potraživanja drugog poverioca ili utvrđenju osnovanosti svog potražvianja, to uput stečajnog sudije nije ni bio potreban za vođenje ovog parničnog postupka. Dozvoljenost ovakve tužbe se zasniva na odredbi člana 194. Zakona o parničnom postupku i postojanju pravnog interesa na strani tužioca da se utvrdi ništavost pravnog posla od čijih posledica zavisi i obim stečajne mase usled eventualnog vraćanje datog po ništavom pravnom poslu u smislu člana 104. ZOO-a.

Sa tim u vezi, neosnovano se revident poziva na odredbe člana 79. Zakona o privrednim društvima kojim su definisani uslovi za podnošenje derivativne tužbe, ukazujući pri tom da nije ispoštovan postupak koji propisuje odredba stava 1. tačka 2 navedenog zakona. Ovo iz razloga što se u konkretnom slučaju ne radi o derivativnoj tužbi, već tužbi za utvrđenje ništavosti pravnog posla koja je dozvoljena u smislu člana 194. Zakona o parničnom postupku. Derivativna tužba se može podneti prema uslovima iz odredbe člana 79. Zakona o privrednim društvima, koje odredbe se u konkretnom slučaju ne primenjuju budući da je nad pravnim prethodnikom drugotuženog u momentu podnošenja tužbe bio otvoren stečajni postupak. Kako su ove odredbe nespojive sa funkcijom i prirodom stečajnog postupka definisanim Zakonom o stečaju, to se ovlašćenje na podnošenje tužbe ne može zasnivati na odredbama člana 79. Zakona o privrednim društvima.

Dalje, neosnovani su i revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Pravilno je drugostepeni sud primenio odredbe člana 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima kada je utvrdio delimičnu ništavost ugovora o kreditu od 01.06.2007. godine zaključen između pravnih prethodnika tuženih. Kada se radi o odredbi člana 4. stav 1. i 8. stav 2. predmetnog ugovora o kreditu, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ništava je svaka odredba ugovora kojom banka odobrava kredit u visini dinarske protivvrednosti strane valute po kupovnom kursu na dan korišćenja kredita, a korisnik kredita se obavezuje da otplatu kredita vrši po prodajnom kursu banke na dan plaćanja. Ovo iz razloga što takvom odredbom ugovora nije ustanovljen paritet strane valute sa kreditnom obavezom klijenta banke, jer visina kreditnih sredstava koju je prvotužena banka plasirala nije srazmerna visini dospelih rata za plaćanje od strane drugotuženog, kao korisnika kredita. Time je narušeno jedno od osnovnih načela Zakona o obligacionim odnosima – načelo ekvavilentnosti uzajamnih davanja, a osim toga u pravni odnos povodom ugovora o kreditu uneti su i elementi menjačkih poslova kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud.

Iz navedenih razloga pravilna je odluka drugostepenog suda kojim je utvrdio ništavost odredbe člana 4. stav 1. i 8. stav 2. Ugovora o kreditu.

Dalje, ništava je i odredba člana 10. ugovora kojom je predviđeno da banka može u skladu sa promenama svoje poslovne politike da promeni ugovorene kamatne stope, naknade i druge oblika prinosa na iznos neotplaćenog dela kredita. Ovakvom ugovornom odredbom takođe se narušava načelo ravnopravnosti ugovornih strana, budući da visina obaveze pravnog prethodnika drugotuženog kao korisnika kredita zavisi od poslovne politike banke, promenama tržišnih uslova poslovanja, rasta kamata na bankarskom tržištu i drugih uslova poslovanja. Prilikom ovakvog definisanja ugovorne odredbe, pravilno drugostepeni sud nalazi da se radi o preširoko postavljenim kriterijumima koji na različite, nedovoljno precizirane i određene načine mogu uticati na visinu obaveze drugotuženog kao korisnika kredita, što dovodi i do neodređenosti predmeta njegove obaveze u smislu člana 46. i 50. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je ova ugovorna odredba ništava u skladu sa odredbom člana 47. istog zakona.

Bez uticaja su revizijski navodi da drugostepeni sud nije primenjivao materijalnopravne odredbe sadžane u Zakonu o bankama, Odlukama i Uputstvima koje donosi Narodna banka Srbije u postupku kontrole i nadzora rada banaka kao finansijskih institucija, iz razloga što je ništavost spornih ugovornih odredbi utvrđena zbog njihove suprotnosti sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, kao osnovnim materijalnopravnim propisom kojim se uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, a koji su imperativne prirode i koji se moraju poštovati bez obzira na vrstu ugovora i postojanje specijalnih propisa koji ih bliže uređuju.

Imajući u vidu da je utvrđeno da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić