Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

Prilikom donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku na koju se u reviziji ukazuje, imajući u vidu da je dokaze cenio i činjenično stanje utvrđivao prvostepeni sud, dok je drugostepeni sud cenio pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u kontekstu iznetih žalbenih navoda, pa stoga pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda postupka na koju revident ukazuje. Revizijski navodi kojima se spori pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja predstavljaju nedozvoljene revizijske razloge imajući u vidu da se u ovoj pravnoj stvari revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tužbenog zahteva je isplata novčanog iznosa na ime naknade štete – izgubljene dobiti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao izvršilac posla, i tuženi kao naručilac posla, zaključili su ugovor o saradnji na poslovima iz Programa mera za period od 2010. do 2012. godine i izdavanju uverenja o zdravstvenom stanju životinja, koji je za predmet imao uređenje međusobnih odnosa ugovornih strana u postupku realizacije ustupljenih poslova iz Programa mera zdravstvene zaštite životinja za period 2010. do 2012. godine, kao i saradnju na izdavanju uverenja o zdravstvenom stanju životinja, sve u skladu sa odredbama člana 54. i 93. Zakona o veterinarstvu. Dalje je utvrđeno da je ugovorom predviđena teritorija epizootioloških jedinica na kojima je izvršilac obavljao ustupljene poslove i obaveze izvršioca poslova u vezi sa ustupljenim poslovima. Prema odredbi člana 15. Ugovora nepostupanje u skladu sa preuzetim obavezama daje pravo na raskid ugovora suprotnoj strani, koji može biti raskinut delimično ili u potpunosti ili se može smanjiti obim poslova predviđeni ovim ugovorom. Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je pravni prethodnik tuženog obavestio tužioca dopisima od 18.04. i 13.06.2011. godine da delimično raskida ugovor o saradnji i umanjuje obim poslova zbog povrede obaveza utvrđenih ugovorom, jer je prilikom kontrole izvršenja poverenih poslova, dana 08.12.2010. godine, veterinarska inspekcija Sremskog upravnog okruga uočila nepravilnosti u radu i kršenje zakona od strane tužioca. Nepravilnosti su se odnosile na nepropisnu i nestručnu vakcinaciju svinja protiv klasične kuge svinja, odnosno postojanje značajne razlike u broju prikazanih i vakcinisanih svinja u izveštajima i fakturama Veterinarske stanice Ruma i broju zaduženih vakcina koje je preuzela od Naučnog instituta za veterinarstvo Novi Sad, da tužilac ne vodi evidenciju u vezi sa stanjem zaduženja i razduženja vakcina, kao i da je za tubekulinizaciju životinja u periodu jun i jul 2010. godine koristio tuberkulin kome je istekao rok upotrebe. Budući da je tužilac osporio nalaz inspekcije, izvršena je i naknadna kontrola od strane Veterinarske inspekcije sa sedištem u Upravi za veterinu, kojom prilikom su takođe utvrđene konkretne nepravilnosti koje su kvalifikovane kao povrede Zakona o veterinarstvu i ugovora, što je bio razlog iz člana 15. Ugovora za jednostrani raskid.

Prvostepeni sud je dalje utvrdio da je tuženi doneo rešenja 15.04.2011. i 13.06.2011. godine (ukupno 6 rešenja) kojim se poslovi Programa mera zdravstvene zaštite životinja i poslovi izdavanja uverenja o zdravstvenom stanju životinja poveravaju drugim veterinarskim stanicama, dok je tužiocu preostalo da obavlja poslove u mestima Hrtkovci i Pavlovci. Navedena rešenja o privremenom ovlašćivanju drugih veterinarskih stanica poništena su presudama Upravnog suda, Odeljenje u Novom Sadu, a iz sadržine obrazloženja navedenih presuda proizlazi da u uvodu pobijanih rešenja nije naveden propis o nadležnosti organa za odlučivanje i da nije bilo mesta primeni člana 207. ZOUP-a, jer tuženi organ nije imao zakonski uslov za donošenje privremenih rešenja, nije objavio novi konkurs, odnosno pokrenuo novi upravni postupak, pa nije mogao na osnovu ranije okončanog konkursa sada odobriti zainteresovanim licima da obavljaju iste poslove. Prema oceni Upravnog suda tuženi je mogao doneti privremeno rešenje samo u slučaju da je objavio novi konkurs, utvrdio nove činjenice i eventualno u toku postupka doneo privremena rešenja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da je tuženi bio ovlašćen da raskine ugovor jednostranom izjavom volje koristeći se ovlašćenjima iz člana 15. Ugovora, o čemu je prethodno obavestio tužioca, imajući u vidu da su propusti u postupanju tužioca u izvršenju ugovornih obaveza utvrđeni iz sadržine zapisnika o inspekcijskim pregledima i naknadno izvršene kontrole Uprave za veterinu. Prema stanovištu nižestepenih sudova, bez uticaja je činjenica da su privremena rešenja koja je kasnije doneo tuženi poništena presudama Upravnog suda, jer razlog za raskid ugovora leži u nepoštovanju ugovornih odredbi od strane tužioca, a ne rešenje o privremenom poveravanju predmetnih poslova drugom licu. Takođe, nižestepeni sudovi konstatuju da tužiocu nije bio zabranjen rad, i da je isti bio ovlašćen i mogao da obavlja svoju delatnost i ostvaruje dobit, izuzev u pogledu teritorija u odnosu na koje je raskinut ugovor.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. Posebno u reviziji ukazuje da se osnov njegovog potraživanja ne zasniva na raskinutom ugovoru kako se navodi u obrazloženjima nižestepenih odluka, već da se naknada izmakle koristi traži u vezi sa sporednim aktivnostima lica kome su poslovi iz programa mera dodeljeni (tužilac), a koje obavezno prate Program mera, sve po osnovu Zakona o veterinarstvu i nemaju nikakve veze sa tehničkim ugovorima o saradnji. Dalje navodi da osnov obavljanja tih poslova nije ugovor, već upravni akt Uprave za veterinu, te da stoga osnov prestanka obavljanja tih aktivnosti ne može biti dopis tužene kojim se jednostrano raskida tehnički ugovor, već odgovarajući upravni akt, u konkretnom slučaju privremena rešenja kojim je drugim veterinarskim stanicama povereno obavljanje predmetnih poslova na teritorijama na kojima ih je do tada obavljao tužena, a koja rešenja su poništena od strane Upravnog suda, u čemu tužilac vidi protivpravnost i odgovornost tužene za štetu koju potražuje u ovom postupku.

Revizija tužioca nije osnovana.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca da se osnov odgovornosti tuženog ceni isključivo na osnovu donetih rešenja iz 2011. godine kojim se poslovi iz Programa mera zdravstvene zaštite životinja i poslovi izdavanja uverenja o zdravstvenom stanju životinja poveravaju drugim veterinarskim stanicama. Ovo iz razloga što je prema Zakonu o veterinarstvu koji je važio u momentu zaključenja ugovora („Sl. glasnik RS“, br. 91/2005 i 30/2010) u članu 53. predviđen način ustupanja poslova iz Programa mera i on podrazumeva raspisivanje konkursa koji sprovodi komisija koju obrazuje ministar. Odluku o izboru pravnog lica za obavljanje javnih poslova donosi takođe ministar. Odredbom člana 54. istog zakona propisano je da se na osnovu odluke o izboru, ministarstvo sa pravnim licem kome je dodeljeno obavljanje javnih poslova zaključuje ugovor kojim se između ostalog utvrđuju međusobna prava, obaveze i odgovornosti, uz ostale obavezne elemente taksativno predviđene u ovom članu zakona. Navedeno znači da rešenje doneto povodom konkursa predstavlja samo postupak za izbor lica kome će se poveriti poslovi iz programa mera (koji su utvrđeni kao poslovi od javnog interesa), ali se prava, obaveze i odgovornosti povodom ustupanja ovih poslova uređuju isključivo ugovorom kao institutom obligacionog prava, pa stoga ne stoje revizijski navodi tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno primenjivali Zakon o obligacionim odnosima na konkretan pravni odnos.

Navedeno znači da se razlozi raskida ugovora i eventualnog protivpravnog postupanja tužene, moraju tražiti isključivo u kršenju ugovornih odredbi, a ne manljivosti rešenja nadležnog ministarstva kojima su predmetni poslovi povereni drugim veterinarskim stanicama. Konkretno, u predmetnom ugovoru propisane su posledice nepoštovanja ugovornih odredbi. Prema utvrđenom činjeničnom stanju čiju pravilnost Vrhovni kasacioni sud nema ovlašćenja da ceni, utvrđena je nepravilnost tužioca u radu i nepoštovanje ugovornih odredbi i Zakona o veterinarstvu, koje povrede su detaljno opisane zapisnicima o izvršnom inspekcijskom nadzoru tokom 2010. godine. Stoga, pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da je tuženi bio ovlašćen da u skladu sa članom 15. Ugovora delimično raskine ugovor i umanji obim poslova zbog povreda obaveza utvrđenih ovim ugovorom. Rešenja koja je potom doneo ministar nadležan za poslove poljoprivrede, a kojim se poslovi iz Programa mere zdravstvene zaštite životinja i poslovi izdavanja uverenja o zdravstvenom stanju životinja poveravaju drugim veterinarskim stanicama, deo su upravnog postupka u cilju nalaženja novog lica koje će obaljati poverene poslove koje je do tad obavljao tužilac, pa se poništajem ovih rešenja, i to iz procesnih razloga, ne može osnažiti ugovor koji je tuženi iz opravdanih razloga jednostrano raskinuo. Budući da poništaj rešenja ne utiče na ugovorni odnos sa tužiocem koji je svakako delimično prestao, to ni tužilac nije mogao očekivati da nastavi da obavlja delatnosti iz Programa mera (ni osnovne ni sporedne), a samim tim ni da ostvaruje korist prema redovnom toku stvari, koju naknadu štete potražuje u ovom postupku.

Teza tužioca da se tužbeni zahtev za naknadu štete odnosi na nemogućnost obavljanja sporednih delatnosti kao što su veterinarske usluge na farmama, klinički pregled po dvorištima pri klasičnoj kugi svinja, naplata veterinara po satu i drugo, te da navedene usluge nisu u vezi sa ugovorom o saradnji, ne može se prihvatiti kao osnovana. Naime, navedene aktivnosti koje tužilac opisuje kao sporedne, u vezi su sa obavljanjem delatnosti iz Programa mera definisanih ugovorom (što i sam tužilac navodi u reviziji), pa prema oceni revizijskog suda, one ne mogu postojati bez obavljanja osnovne delatnosti iz ugovora o saradnji. Drugačije rečeno, tužiocu je prestalo pravo da obavlja poslove iz Programa mera iz razloga što svoje obaveze nije sprovodio odgovorno, zakonito i na način koji je detaljno uređen ugovorom i zakonom, pa ukoliko je na taj način i izgubio mogućnost da sprovodi aktivnosti koje tužilac opredeljuje kao sporedne, to onda ne postoji odgovornost tuženog, jer se tuženi kretao u granicama ugovornih ovlašćenja prilikom ostvarivanja prava na raskid ugovora. Tužiocu nije bilo zabranjeno da obavlja veterinarsku delatnost i ostvaruje dobit, već je njegov obim poslova u sprovođenju poslova iz Programa mera sužen na samo dve oblasti, za šta kako je napred rečeno, odgovornost snosi isključivo tužilac. Stoga, nisu osnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo iz Zakona o veterinarstvu.

Kako je utvrđeno da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić