Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Trajan Romanović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Boško Tampolja, advokat iz ..., radi iseljenja i zajma, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7109/18 od 09.02.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 01.09.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7109/18 od 09.02.2021. godine u delu u kojem je preinačena presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1651/17 od 30.05.2018. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao i u delu odluke o troškovima postupka i predmet se vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 1651/17 od 30.05.2018. godine, obavezan je tuženi BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana koji se nalazi u ..., na ... spratu višespratne stambene zgrade u ulici ... broj ... (sada novi naziv ulice ... i novi kućni broj ...), površine 56 m2 upisano u LN ... KO ... . Obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi Evropske centralne banke od pravnosnažnosti presude do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu na iznos od 8.000 evra isplati kamatu i to na iznos od 2.000 evra od 01.09.2013. godine do isplate, na iznos od 2.000 evra od 31.12.2013. godine do isplate i na iznos od 4.000 evra od 30.06.2014. godine do isplate. Obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 191.050,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7109/18 od 09.02.2021. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1651/17 od 30.05.2018. godine u stavu prvom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da sa svim licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana koji se nalazi u ..., na ... spratu višespratne stambene zgrade u ulici ... broj ... (sada novi naziv ulice ... i novi kućni broj ...), površine 56 m2 upisano u LN ... KO ... . Odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu P 1651/17 od 30.05.2018. godine u drugom stavu izreke. Odbačena je žalba tuženog izjavljena protiv trećeg stava izreke presude, kao nedozvoljena. Preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 11.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužioca odbijen, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je odgovorio na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 49/2013 US, 74/2013-US, 55/14,87/2018 i 18/20, u daljem tekstu ZPP) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP-a na koje tužilac u žalbi, nekonkretizovano ukazuje. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je u drugostepenoj presudi, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je ukupno dugovao tužiocu 20.000 evra pa su sačinili pisanu izjavu, koju je potpisao tuženi BB i koja je overena 01.07.2009. godine kojom tuženi daje u zalog, kao obezbeđenje vraćanja zajma svoju nekretninu – stan u ulici ... broj ..., a u slučaju da ne vrati dug daje pravo zajmodavcu da se može naplatiti prodajom navedene nepokretnosti ili da stekne pravo svojine na njoj, u kom slučaju prihvata da se radi o kupoprodaji, jer pozajmica odgovara tržišnoj vrednosti nepokretnosti. Međutim, na tom stanu je već bila uspostavljena hipoteka u korist VV iz ..., kojem je tuženi dugovao 12.000 evra i kome je u postupku izvršenja pravnosnažne presude od 1.11.2010. godine zaključkom suda od 15.07.2013. godine dodeljen stan tuženog i naloženo Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da izvrši upis prava vlasništva na nekretnini izvršnog dužnika u korist izvršnog poverioca i brisanje tereta na istom. Kako tuženi u izvršnom postupku ne bi izgubio stan za znatno niži iznos od njegove tržišne vrednosti, postignut je sporazum između tužioca, tuženog i VV da VV tužilac u ovom sporu isplati iznos od 13.000 evra i na taj način bude namiren dug tuženog prema VV, čime će uz uračunavanje pozajmice - duga koji je tuženi imao prema tužiocu u ovom sporu tužilac postati vlasnik predmetnog stana. Tužilac je izvršnom poveriocu VV dana 26.07.2013. godine isplatio iznos od 13.000 evra odnosno potraživanje poverioca prema tuženom, kao izvršnom dužniku. Sačinjena je brisovna dozvola od 26.07.2013. godine overena pod brojem Ov. .../... kojom se briše hipoteka ustanovljena u korist svedoka VV iz ... . Dana 25.07.2013. godine, zaključen je ugovor o kupoprodaji između tuženog u ovom sporu, kao prodavca i tužioca, kao kupca. Predmet prodaje bio je predmetni stan površine 56 m2 na ... spratu višespratne stambeno-poslovne zgrade u ulici ... broj ..., a ugovorena je kupoprodajna cena iznosila 600.000,00 dinara. Članom 3. ovog ugovora konstatovano je da je kupac prodavcu isplatio ceo iznos ugovorene kupoprodajne cene, a članom 4. da kupac odmah stupa u posed predmetnog stana. Članom 5. navedeno je da je prodavac dužan da izmiri sve dospele, a neizmirene utroške zaključno sa 25.07.2013. godine, a članom 6. prodavac dozvoljava kupcu da se bez njegovog daljeg pitanja ili odobrenja uknjiži kao novi vlasnik predmetne nekretnine na temelju ovog ugovora. Dana 26.07.2013. godine tužilac se uknjižio kao vlasnik stana, a 26.07.2013. godine u advokatskoj kancelariji zaključen je Aneks 1 kupoprodajnog ugovora između ugovarača, u članu 2. tog aneksa navedeno je da je došlo do greške u označenoj kupoprodajnoj ceni i da kupoprodajna cena iznosi 24.000 evra koju je kupac isplatio prodavcu u celosti, dok je u preostalom delu ugovor o kupoprodaji ostao neizmenjen. Istog dana kada je zaključen Aneks 1 u istoj advokatskoj kancelariji zaključen je ugovor o zajmu između parničnih stranaka gde je pojašnjeno da je zaključen ugovor o kupoprodaji kojim je prodavac prodao kupcu opisani dvosoban stan za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 24.000 evra koji iznos kupoprodajne cene je zajmodavac isplatio zajmoprimcu kao prodavcu još 2009. godine iznos od 16.000 evra, a pre sedam dana iznos od 8.000 evra. Članom 2. konstatovano je da je stan opterećen hipotekom na iznos od 12.000 evra u korist VV, da je zajmodavac hipotekarnom poveriocu isplatio 8.000 evra nakon koje isplate je hipotekarni poverilac potpisao i overio brisovnu dozvolu, a članom 3. zajmoprimac je preuzeo obavezu vraćanja iznosa od 8.000 evra zajmodavcu u sledećim rokovima: 2.000 evra najkasnije 01.09.2013. godine, 2.000 evra najkasnije 31.12.2013. godine i 4.000 evra najkasnije 30.06.2014. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev da se tuženi sa licima i stvarima iseli iz dvosobnog stana iz razloga što je utvrdio da je stan tuženog pripao tužiocu po osnovu pozajmljenog novca, i to dela pozajmice u iznosu od 24.000 evra. Prvostepeni sud je smatrao da tužilac ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti i da predmetni ugovor nije ništav iz razloga što postoji osnov i što je dopušten, a tužilac kao vlasnik ima pravo tražiti predaju poseda od tuženog koji mu nije predao posed stana u ugovorenom roku, i to sve na osnovu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ 6/80 ... 36/09 i „Službeni glasnik SRJ“ 29/96 i 115/05), kojom je uređeno pravo vlasnika da može da traži povraćaj stvari, s tim što mora u postupku dokazati da je stvar čiji povraćaj traži njegovo vlasništvo.

Apelacioni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, primenom odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odredbi člana 973. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer smatra da tužilac nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na ovoj nepokretnosti, jer je kupoprodajna cena stana isplaćena kroz prethodnu pozajmicu, pa su ugovor o kupoprodaji i aneksi ugovora o zajmu predstavljali samo sredstvo obezbeđenja duga tužioca, pa takav ugovor nije imao dopušten osnov i kao takav je apsolutno ništav u smislu citiranih odredbi i odredbe člana 52. u vezi člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nema mesta primeni odredaba članova 973. stav 1. Zakona o obigacionim odnosima i člana 69. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer tužilac nije stekao pravo svojine na hipotekovanoj nepokretnosti, nije imao državinu na nepokretnosti, nije ubirao plodove, niti iskorišćavao nepokretnost. Ugovori o prenosu prava svojine, kojim založena stvar prelazi u svojinu poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, ne uživaju pravnu zaštitu, kako pravilno nalazi drugostepeni sud. To znači da je ništava svaka odredba ugovora kojom se u trenutku zaključenja ugovora o hipoteci ugovara da će založena stvar preći u svojinu poverioca , ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti. Ugovor o prenosu prava svojine na nepokretnosti radi obezbeđenja potraživanja je ništav. Kod zabrane ugovaranja „lex commissoria“ ugovara se u trenutku zaključenja ugovora o zajmu i zasnivanja hipoteke, da će se na založenoj stvari steći pravo svojine za slučaj izostanka izmirenja obaveze o dospelosti, a kod fiducijarnog pravnog posla prenosi se svojina u trenutku zaključenja ugovora o zajmu i ti pravni poslovi ne uživaju pravnu zaštitu. Zabrana ugovaranja „lex commissoria“ ne može se primeniti na ovu činjeničnu situaciju.

Tužilac i tuženi su zaključili ugovor o kuporodaji nepokretnosti kada je obaveza tuženog za vraćanje zajma već dospela, pa se gore navedene odredbe ne mogu primeniti. Zbog pogrešne primene materijalnog prava izostale su činjenice da li je ugovor o kupoprodaji između tužioca i tuženog prividan pravni posao, u smislu odredbe člana 66. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima ( Službeni list SFRJ“broj 29/78,39/85,45/89-odluka USJ i 57/89,“Službeni list SRJ broj 31/93“, „Službeni list SCG“ broj 1/2003- Ustavna povelja i „Službeni glasnik RS“ brij 18/2020), koji nije nastao kao rezultat pravih izjava volja parničnih stranaka i da li je cilj ovog ugovora bio promet navedene nepokretnosti ili obezbeđenje već dospelog zajma, imajući u vidu činjenicu da je dug tuženog veći od tržišne vrednosti nepokretnosti, da je dospeo u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji, da je izvršen prenos prava svojine sa imena tuženog na ime tužioca, i da je ugovorena predaja poseda odmah.

U ponovnom postupku , drugostepeni sud će imati u vidu odredbu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i utvrditi da li je u trenutku zaključivanja ugovora o kupoprodaji i aneksa ugovora o kupoprodaji prava volja ugovornih strana bila zaključenje ugovora o kupopropdaji ili obezbeđenje vraćanja dospelog zajma, pa će u zavisnosti od toga pravilno primeniti materijalno pravo i ponovo odlučiti o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u izreci, na osnovu člana 416.stav 2. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić