Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Stanoje Filipović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/18 od 05.10.2018. godine i rešenja istog suda Gž 2281/18 od 22.03.2021. godine, u sednici održanoj 03.03.2023. godine, doneo je

REŠENJE

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/18 od 22.03.2021. godine.

Usvaja se revizija tužioca i UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/18 od 05.10.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda Gž 2281/18 od 22.03.2021. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17696/14 od 03.02.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati i to na osnovu izgubljene zarade u periodu od 01.07.1997. godine do 31.07.2015. godine ukupan iznos od 1.267.358,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2015. godine do isplate i da mu na ime rente zbog radne nesposobnosti počev od 01.08.2015. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi plaća 13.858,00 dinara mesečno svakog 5-og u mesecu za mesec na koji se renta odnosi, s tim da će zaostale iznose mesečne rente isplate odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom počev od njihove dospelosti, a to je 5-og u mesecu za tekući mesec, pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade na osnovu izgubljene zarade u periodu od 01.07.1997. godine do 31.01.2002. godine i od 01.03.2005. godine do 31.07.2008. godine i od 01.07.2010. godine do 31.07.2015. godine isplati 601.731,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 646.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je, odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za period od 01.07.1997. godine do 31.07.2015. godine isplati 1.267.358,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.11.2015. godine do isplate i da mu na ime rente mesečno isplaćuje po 13.858,00 dinara, počev od 01.08.2015. godine pa ubuduće, dok za to budu postojali zakonski uslovi i to svakog 5-og u mesecu za tekući mesec, s tim što bi zaostale iznose mesečne rente tužena bila obavezna isplatiti odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom od mesečne dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke i obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati 106.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužioca od 27.09.2018. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/18 od 22.03.2021. godine, ispravljena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2281/18 od 05.10.2018. godine, tako što se u uvodu iza reči „Apelacioni sud u Beogradu“, brišu reči „sudija Milanka Vukčević, predsednik veća“ upisuje „veće sastavljenom od sudije: Milanke Vukčević, predsednika veća i sudija Vesne Stanković i Vesne Karadžić Ristić, članova veća“, i konstatovano da je ovo rešenje sastavni deo presude koja se njime ispravlja i koja u preostalom delu ostaje neizmenjena.

Protiv napred navedenih odluka, tužilac je blagovremeno izjavio revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv rešenja o ispravci drugostepene presude na osnovu člana 410. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom 2. istog člana, propisano je da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, a prema stavu 6. istog člana, u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuju i odredbe Zakona o reviziji protiv presude.

Rešenjem o ispravci postupak se pravnosnažno ne okončava, stoga revizija tužioca izjavljena protiv ovog rešenja nije dozvoljena, sa kojih razloga je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac (rođen 1977. godine), je 15.10.1996. godine, kao vojnik na služenju redovnog vojnog roka, prilikom obuke iščašio zglob u kolenu leve noge, zbog čega je rešenjima nadležnih organa tužene oglašen nesposobnim za vojnu službu i prekinuto mu služenje vojnog roka počev od mirnodopskog vojnog invalida osme grupe sa 40% vojnog invaliditet, po kom osnovu prima ličnu invalidninu i dopunsku vojnu invalidninu. Tužilac je završio osnovnu školu i nema drugih kvalifikacija, a pre odlaska na služenje redovnog vojnog roka radio je kao trgovac, a što je nastavio izvesno vreme i po izlasku iz vojske. Usled pretrpljene povrede, tužilac trpi trajne posledice koje su izazvale i ubrzale razvoj degenerativnih promena na levom kolenu, što je sve dovelo i do umanjenja njegove radne sposobnosti takve prirode i obima da tužilac sa smanjenom tolerancijom (otežano) obavlja poslove koji su vezani za duže stajanje, kao i za dizanje i prenošenje tereta težeg od 10 kg u jednom zahvatu, a ne može da obavlja poslove koji uključuju čučanje, klečanje, rad na neobezbeđenoj visini i hod uz i niz stepenice. Budući da nema stručne kvalifikacije, tužilac sa preostalom radnom sposobnošću može u punoj meri da obavlja poslove vozača, portira, čuvara, garderobera i slično, s tim što poslove trgovca, koje je obavljao do povređivanja i kratko vreme po prestanku redovne vojne obaveze, može da obavlja otežano. Tužilac je prema izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Loznica bio prijavljen na staž osiguranja od 01.05.1996. godine do 15.07.1997. godine, od 01.02.2002. godine do 31.08.2004. godine, od 01.09.2004. godine do 28.02.2005. godine, od 01.08.2008. godine do 18.06.2010. godine, od 08.10.2012. godine do 07.01.2013. godine i od 08.01.2013. godine do 19.02.2013. godine. Prema iskazu tužioca, on u spornom periodu nije radio, osim kod poslodavca „BB“ a.d. gde je radio kao vozač transportnog vozila tokom 2008. godine.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke očekivana zarada tužioca u spornom periodu, imajući u vidu poslove trgovca sa nižom stručnom spremom, kojom delatnošću se do povređivanja i neposredno nakon povređivanja tužilac bavio iznosila bi 44,45% od prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, tako da bi očekivana zarada za ceo period iznosila 4.285.755.21 dinara. Naknada koju je tužilac primio za nezaposlene za ceo period iznosi 185.881,34 dinara, ukupno ostvarena zarada iznosi 1.194.054,10 dinara, ukupno primljena invalidnina iznosi 1.838.407,79 dinara, dok su ukupna primanja bez invalidnine 1.379.935,44 dinara, dok je razlika do visine minimalne zarade 2.779.157,65 dinara. S tim u vezi sudski veštak je obračunao da bi visina štete bez uključene invalidnine iznosila 2.905.819,77 dinara, a sa uključenom ivalidninom 1.067.411,98 dinara, zatim da umanjena šteta za razliku do minimalne zarade bez uključene invalidnine iznosila bi 126.662,12 dinara, a sa uključenom invalidninom iznosila bi - 1.711.745,67 dinara. Mesečna renta na dan 03.06.2016. godine iznosila bi, ako invalidnina nije uključen u obračun 583,70 dinara, a ako je invalidnina uključena u obračun 0,00 dinara. Sudski veštak je i samoinicijativno obračunao izgubljenu zaradu i rentu prema prosečnoj zaradi zaposlenih muškaraca sa nižom stručnom spremom, koja prema podacima Republičkog zavoda za statistiku od 15.01.2016. godine iznosi 71,21% od prosečne zarade zaposlenih u Republici Srbiji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane zahteve tužioca primenom člana 174, 188. stav 1. i 2. i 195. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovo, jer je zaključio da nema izgubljene zarade, odnosno da šteta ne postoji, a samim tim ni buduća izgubljena zarada u vidu renete, jer je tužilac pre služenja redovnog vojnog roka i neposredno po otpuštanju iz vojske obavljao poslove trgovca, u kom zaposlenom u Republici Srbiji, da zbog posledice povrede kolena leve noge zanimanje trgovca može da obavlja otežano, dok sa preostalom radnom sposobnošću nesmetano može da obavlja poslove garderobera, vozača, čuvara i da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka sledi da ne postoji razlika između zarade koju bi tužilac ostvarivao po redovnom toku stvari sa potpunom radnom sposobnošću na poslovima trgovaca, koje je obavljao do 01.07.1997. godine i prosečne zarade koje bi mogao da ostvaruje sa preostalom radnom sposobnošću (portir, čuvar, garderober), pri tome imajući u vidu i sva primanja koja je tužilac ostvarivao u spornom periodu, kao i primanja koja je tužilac ostvarivao po osnovu invalidnine. Drugostepeni sud je prihvatio prvu varijantu obračuna iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, a nije prihvatio drugu varijantu prema kojoj je sudski veštak izgubljenu zaradu i rentu obračunao prema prosečnoj zaradi zaposlenih muškaraca sa nižom stručnom spremom, koja prema podacima Republičkog zavoda za statistiku od 15.01.2016. godine iznosi 71,21% od prosečne zarade zaposlenih u Republici Srbiji, smatrajući da je shodno članu 185. Zakona o obligacionim odnosima odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a tužilac je i pre odlaska na služenje redovnog vojnog roka i po izlasku iz vojske radio kao trgovac, te da je stoga izgubljenu zaradu potrebno obračunati u odnosu na zaradu trgovca.

Navedeni zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan, jer u postupku pred drugostepenim sudom zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu potpuno utvrđene sve činjenice.

Prema članu 188. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje po pravili, u obliku novčane rente, doživotno ili za određeno vreme. Prema članu 195. stav 1. Istog zakona ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, dok prema stvu 2. istog člana ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu. Saglasno navedenom, osnov za ostvarenje prava na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade postoji samo ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede. Kada je u pitanju izgubljena zarada postoje dva vida materijalne štete: izgubljena zarada do trenutka donošenja presude, koja je nastala i poznata je i dosuđuje se u obliku faktički utvrđenog iznosa izgubljene zarade ili razlike zarade i šteta koja nastaje posle presuđenja ubuduće za sukcesivni gubitak dohotka u budućnosti, koja se određuje u vidu mesečne rente ili izuzetno u kapitalizovanom iznosu, jednokratnom isplatom buduće štete u ukupnom iznosu. Odredbe člana 188. i 195. Zakona o obligacionim odnosima se zato imaju tumačiti tako da osnov za ostvarivanje prava na naknadu ovog oblika materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost, a ne s obzirom na utvrđeni stepen smanjene radne sposobnosti.

U skladu sa iznetim, sledi da se šteta na ime izgubljene zarade i rente ne dosuđuje zbog umanjenja radne sposobnosti, već zbog zarade koja je usled toga izostala. S tim u vezi, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, bilo je potrebno utvrditi da li postoji razlika između zarade koju bi tužilac ostvarivao po redovnom toku stvari sa potpunom radnom sposobnošću na poslovima koje je obavljao do 01.07.1997. godine (trgovac) i prosečne zarade koju bi mogao da ostvaruje sa preostalom radnom sposobnošću (portir, čuvar, garderober), pri tome imajući u vidu i sva primanja koja je tužilac ostvarivao u spornom periodu, osim primanja po osnovu invalidnine. Naime, prilikom obračuna izgubljene zarade i rente ne obračunavaju se primanja koja je tužilac ostvario po osnovu invalidnine, s obzirom da se ova primanja uzmiju u obzir kod odmeravanja nematerijalne štete na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, a nižestepeni sudovi su odlučujući o tom zahtevu tužioca uzeli u obzir i primanja koja je tužilac ostvario po osnovu invalidnine. Stoga je drugostepeni sud pogrešno smatrao da se prilikom obračuna primanja koja je tužilac ostvario u spornom periodu uzmiju u obzir i primanja po osnovu invalidnine. Osim toga, drugostepeni sud je odlučujući o zahtevima tužioca pošao od nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, prema kom nalazu i mišljenju bi očekivana zarada tužioca u spornom periodu, imajući u vidu poslove trgovca sa nižom stručnom spremom (kojom delatnošću se do povređivanja i neposredno nakon povređivanja tužilac bavio) iznosila 44,45% od prosečne neto zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, tako da bi očekivana zarada za ceo sporni period iznosila 4.285.755.21 dinara, pa kada se imaju u vidu sva primanja koja je tužilac ostvario u spornom peridu, da bi visina štete bez uključene invalidnine iznosila 2.905.819,77 dinara, a sa uključenom ivalidninom 1.067.411,98 dinara, zatim da bi umanjena šteta za razliku do minimalne zarade bez uključene invalidnine iznosila 126.662,12 dinara, a sa uključenom ivalidninom - 1.711.745,67 dinara, a da bi mesečna renta na dan 03.06.2016. godine iznosila ako invalidnina nije uključena 583,70 dinara, a ako je invalidnina uključena 0,00 dinara. S obzirom na to da iz navedenog sledi da iako je drugostepeni sud smatrao da je u ovom slučaju bilo potrebno utvrditi da li postoji razlika između zarade koju bi tužilac ostvarivao po redovnom toku stvari sa potpunom radnom sposobnošću na poslovima koje je obavljao do 01.07.1997. godine (trgovac) i prosečne zarade koje bi mogao da ostvaruje sa preostalom radnom sposobnošću (portir, čuvar, garderober), i da treba imati u vidu i sva primanja koja je tužilac ostvarivao u spornom periodu i da je takav nalog dat sudskom veštaku, to je nejasno zbog čega je prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka koji je u suprotnosti sa napred navedenim i sa datim nalogom, sa kojih razloga se odluka drugostepenog suda ne može prihvatiti, kao pravilna i zbog čega je drugostepena odluka morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak.

S obzirom na to da odluka drugostepenog suda nije u skladu sa napred navedenim, odnosno da drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava nije potpuno utvrdio činjenično stanje i kako je drugostepeni sud svoju odluku doneo po održanoj raspravi, to je ukinuta drugostepena odluka na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Drugostepeni sud će u ponovnom postupku utvrditi i razjasniti činjenice na koje je napred ukazano, a od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava i zakonita odluka u ovoj parnici.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić