Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom) tužilac je saznao od tuženog da njegov brat planira da podigne kredit kod Evropskog investicionog fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća preko izvesne VV iz ... (sa kojom je tuženi bio u kontaktu samo preko meila), koji za obradu kredita uzima 0,5 % od tražene sume. Tužilac je zatražio od tuženog da i njemu pomogne u dobijanju kredita za njegove dve firme u iznosu od 1.200.000,00 dinara, na šta je tuženi pristao. Tuženi je obavestio tužioca da je potrebno da dostavi dokumentaciju za svoje firme radi dobijanja kredita i novac za obradu dokumentacije za VV (ukupno 33.000 evra). U tu svrhu, tužilac je dana 28.07.2011. godine dao tuženom deo potrebnog iznosa tj. iznos od 24.000,00 evra, kako bi ga tuženi odneo u Beograd i predao VV. Tom prilikom, tužilac je tuženom dao i iznos od 150 evra na ime troškova putovanja. O primopredaji novca je sačinjena priznanica na kojoj je konstatovano da VV dana 28.07.2011. godine (sa njenim potpisom) potvrđuje da je od AA primila 24.000 evra kao avans za poslovni aražman koji je dužna da odradi za njegovo preduzeće, a koju priznanicu je istog dana potpisao i tuženi u svojstvu svedoka. Tuženi nije postupuo po nalogu, već je navedeni novčani iznos predao GG (kojeg je i tužilac poznavao) kako bi ga prosledio VV, uz saglasnost tužioca. GG je potom taj novac po nalogu VV predao licu po imenu DD, da bi novac na kraju završio kod lica po imenu ĐĐ. Tužilac nije dobio traženi kredit zbog neispunjavanja uslova (kako je to VV saopštila tuženom preko meila), nakon čega je tuženi izgubio svaki kontakt sa njom. Tužiocu nije vraćen njegov novac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, ocenivši kao neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, smatrajući da je između stranaka zaključen ugovor o posredovanju kojim se tuženi obavezao da tužiocu, preko trećeg lica (izvesna VV), omogući dobijanje kredita u iznosu od 1.200.000 evra kod Evropskog investicionog fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća, radi čega je tužilac dao novčani iznos kao naknadu za usluge koje je trebalo da izvrši to treće lice radi dobijanja kredita, da je tuženi postupio sa pažnjom dobrog privrednika u smislu člana 818. stavovi 1. i 2. ZOO, nastojeći da dođe do realizacije ugovora (da tužilac dobije kredit), ali da i pored potrebne brižljivosti nije uspeo u svom nastojanju (stav 3. istog člana), zbog čega ne odgovara za posledice neispunjenja ugovora, odnosno nedobijanja kredita. Pored toga, kako tužilac nije dokazao u smislu odredaba čl. 228. – čl. 231. ZPP da se predmetni novac nalazi kod tuženog, jer je novac predat svedoku GG kako bi ga prosledio pomenutoj VV, uz saglasnost tužioca, drugostepeni sud je zaključio da nema mesta primeni pravila o sticanju bez osnova (član 210. ZOO). Drugostepeni sud je ocenio da nije osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tužioca po osnovu naknade štete nastale povodom ugovorne obaveze jer od predaje novaca tuženom 28.07.2011. godine do podnošenja tužbe 02.06.2017. godine nije istekao rok od 5 godina, pozivajući se na član 376. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su revizijski navodi tužioca da je zbog pogrešene primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Tužilac tužbom traži od tuženog isplatu utuženog iznosa po osnovu koji se nije ostvario (član 210. ZOO), pri čemu sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, već činjenicama navedenim u tužbi.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je trebalo prijateljski, bez naknade za svoju uslugu, da se zauzme kod VV (budući da je samo on sa njom bio u kontaktu putem meila) kako bi tužilac dobio kredit za svoje firme, uz plaćanje određene naknade za njene usluge (kako je to tuženi predočio tužiocu). Deo dogovora između tužioca i tuženog je bio i da tuženi novac (24.000 evra) namenjen VV na ime naknade za njenu uslugu i koji je tužilac dao tuženom 28.07.2011. godine (u vezi sa čime je sačinjena predmetna priznanica na kojoj se navodno nalazi potpis VV kao primaoca novca i potpis tuženog kao svedoka), prosledi VV, odnosno ode u Beograd i preda joj ga. Tužilac kredit nije dobio, a od tuženog potražuje iznos koji mu je dao kako bi ga predao VV kao naknadu za njene usluge.

Ovako utvrđeno činjenično stanje bi upućivalo na zaključak da je između stranaka bio zaključen ugovor o nalogu, a ne ugovor o posredovanju, pa je na sporni pravni odnos trebalo primeniti opšta pravila o odgovornosti za naknadu štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane dužnika i posledice neispunjenja (član 262. u vezi člana 296. stav 1. ZOO) i posebna pravila koja regulišu ugovor o nalogu (članovi 749., 752. i 753. ZOO)

Poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen je da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav1.) Kad dužnik ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo (stav2. istog člana).

Ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove (član 749. stav 1. ZOO). Od dobijenog naloga nalogoprimac može odstupiti samo sa saglasnošću nalogodavca, a kada mu zbog kratkoće vremena ili iz kog drugog uzroka nije moguće tražiti saglasnost nalogodavca, on može odstupiti od naloga i uputstva samo ako je po proceni svih okolnosti, mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca (član 752. stav 1. ZOO), ako nalogoprimac prekorači granice naloga ili odstupi od dobijenih uputstava van slučaja predviđenog u prethodnom stavu, neće se smatrati za nalogoprimca, već za poslovođu bez naloga, izuzev ako nalogodavac naknadno odobri ono što je uradio (stav 2. ovog člana). Nalogoporimac je dužan izvršiti nalog lično (član 753. stav 1. ZOO), izvršenje naloga može poveriti drugome samo ako mu nalogodavac to dozvoli, kao i ako je na to prinuđen okolnostima (stav 2.), u tim slučajevima on odgovara ne samo za izbor zamenika, nego i za uputstva koja mu je dao (stav 3.), u ostalim slučajevima on odgovara za rad zamenika, kao i za slučajnu propast ili oštećenje stvari, koji bi se dogodili kod zamenika (stav 4.), a nalogodavac može u svakom slučaju zahtevati neposredno od zamenika izvršenje obaveze iz naloga (stav 5.).

Kroz odredbu člana 262. ZOO izraženo je osnovno pravno načelo prema kojem dužnik mora izvršiti ugovornu obavezu koju je preuzeo zaključenjem ugovora (član 17. stav 1. ZOO). Sledom iznetog, dužnik ne može poveriti ispunjenje svoje ugovorne obaveze trećem licu ako njegov ugovor sa poveriocem ima karakter ugovora koji je zaključen s obzirom na lična svojstva dužnika (ugovor intuitu personae). Kada dužnik svojom voljom uvede treće lice u sferu ispunjenja ugovora, odgovara za rad svog zamenika (član 753. stav. 2 ZOO) isto onako kao što bi odgovarao da je sam ispunio obavezu, a kod ugovra o nalogu odgovara i za uputstva koja mu je dao (član 753. stav 3 ZOO). Ne bi se moglo smatrati da se dužnik ponašao savesno i pošteno (član 12. ZOO) ako je sa dužnom pažnjom izabrao svog zamenika, ali mu je dao neadekvatna uputstva u pogledu izvršenja obaveze.

U svakom slučaju neophodno je da se sa angažovanjem trećeg lica saglasi i nalogodavac i da se detaljno upozna sa svim okolnostima i o poslovima i radnjama koje se obavljaju za njegov račun. U konkretnom slučaju, ostalo je nerazjašnjeno iz kojih razloga je tuženi, kao nalogoprimac, odstupio od datog naloga tužioca, kako u pogledu toga koje lice treba da izvrši nalog (nalog je trebalo da izvrši tuženi lično), tako i u pogledu sadržine naloga (da se novac preda tačno određenom licu – VV), odlučivši se da umesto njega nalog izvrši treće lice (GG) i da li je tom licu dao uputstvo šta da čini sa novcem koji mu je predao u ime i za račun tužioca, da li je o tome obavestio tužioca. S tim u vezi, da li se tužilac sa tim saglasio pre nego što je tužilac predao novac tom licu ili je tuženi o tome obavestio tužioca naknadno (pošto je već dao novac trećem licu). Ovo s toga što se svrha zbog koje je tužilac dao novac tuženom nije ostvarila, a novac je nestao. Ostalo je nerazjašnjeno i da li su i kakav dogovor stranke imale ako ne dođe do realizacije kredita, odnosno da li i na koji način novac treba da bude vraćen tužiocu kao nalogodavacu, odnosno koje lice je trebalo da mu vrati novac i kada je tužilac saznao da neće dobiti kredit, ali i da novac nije predat VV (imajući u vidu i istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužioca).

Iz navedenih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta, a u ponovnom postupku drugostepeni sud će utvrditi i razjasniti bitne činjenice na koje je ukazano ovom odlukom a koje su značajne za pravilnu primenu materijalnog prava i potom doneti odluku o osnovanosti tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloha Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić