Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4105/21 od 01.04.2022. godine, stavom prvim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u delu stava prvog i drugog izreke, kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od 01.01.2018. godine do 24.11.2018. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je određeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava prvog i drugog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke drugostepene presude, a do traženih iznosa iz stava prvog izreke prvostepene presude, na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za navedeni period, isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, dok je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka preko navedenog iznosa do traženog iznosa od 33.000,00 dinara odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu šefa odseka za suzbijanje privrednog kriminaliteta u Odeljenju kriminalističke policije, Policijska uprava u ... . Rešenjem tužene 03/1 broj 112-11333/2015 od 27.02.2015. godine, tužilac je premešten na radno mesto poslovi finansijskih istraga u Odseku za poslove finansijskih istraga u ... (... i ...) u Odeljenju za poslove planiranja i koordinacije finansijskih istraga, u Jedinici za finansijske istrage, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala UKP, sa danom konačnosti rešenja. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka od 06.01.2020. godine, utvrđene su vrednosti isplaćenih plata tužioca za utuženi period i vrednosti pripadajuće razlike plate bez minulog rada u skladu sa članom 2. stav 1. Uredbe o platama lica koje obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala. Osnovna neto plata tužioca za februar i mart 2015. godine, kao poslednja dva meseca u kojima je tužilac obavljao poslove kod tužene pre raspoređivanja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, iznosila je 57.009,95 dinara, a dvostruko uvećanje te osnovne plate iznosilo je 114.019,90 dinara. U utuženom periodu tužena nije vršila isplatu plate tužiocu u skladu sa članom 2. navedene uredbe, u vrednostima koje su utvrđene nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, u pojedinačnim iznosima i sa datumima dospelosti bliže označenim u tabelarnom pregledu, koji je sastavni deo tog nalaza.

Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da tužilac usled nepravilnog rada organa tužene ima pravo na naknadu štete u smislu odredbi člana 154. stav 1. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, u vrednostima i sa kamatom bliže označenim u stavu prvom izreke te presude, uz uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na tako dosuđene iznose, na način bliže opisan u stavu drugom izreke presude.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke te presude, a do traženih iznosa iz stava prvog izreke prvostepene presude. Prema zaključku drugostepenog suda prvostepeni sud je pogrešno prihvatio nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke, po kome je izvršen obračun dvostrukog iznosa zarade u odnosu na onu koja bi tužiocu bila isplaćena za svaki mesec spornog perioda da je ostao na ranijem radnom mestu, pre momenta premeštaja u Službu za borbu protiv organizovanog kriminala. Kako je tužilac u momentu prelaska na radnom mestu u navedenoj službi ostvarivao zaradu u iznosu od 57.009,95 dinara, to je dvostruki iznos zarade tužioca iznosio 114.019,90 dinara, prema vrednosti dvostrukog uvećanja osnovne plate tužioca sa prethodnog radnog mesta i vrednostima isplaćenih neto plata tužioca za utuženi period, zbog čega ne postoji pozitivna razlika za isplatu preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke drugostepene presude, a sve u skladu sa članom 18. Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela i člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, zbog čega nije ostvaren pravni osnov isplate sadržan u tim odredbama, kako za iznos glavnog duga tako i u pogledu odluke o kamati i uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena presuda u preinačujućem delu doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'' broj 24/2005...32/2013), propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.

Odredbom člana 2. stav 1. Uredbe o platama lica koja obavljaju poslove u posebnim organizacionim jedinicama državnih organa nadležnih za suzbijanje organizovanog kriminala, propisano je da plata starešine službe i zamenika starešine službe i ovlašćenog službenog lica u službi, rukovodioca i zamenika rukovodioca posebne pritvorske jedinice i zaposlenog na poslovima obezbeđenja u poslovima obezbeđenja u posebnoj pritvorskoj jedinici obračunava se i isplaćuje u dvostrukom iznosu plate koju su ostvarivali na poslovima sa kojih su stupili na rad u organizacione jedinice iz člana 1. ove uredbe.

Članom 3. stav 2. iste Uredbe, propisano je da zaposleni u službi koji nema svojstvo ovlašćenog službenog lica ima pravo na platu u dvostrukom iznosu plate koja se obračunava i isplaćuje zaposlenom na odgovarajućem radnom mestu u sedištu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Stavom 5. navedenog člana Uredbe, predviđeno je da, prilikom obračunavanja dvostrukog iznosa plata, ne uzimaju se u obzir dodaci na platu utvrđeni zakonom.

Sledeći navedeni normativni okvir, Vrhovni kasacioni sud staje na stanovište da se pomenutom Uredbom ustanovljava pravo tužiocu, kao licu zaposlenom u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, na isplatu dvostrukog iznosa zarade koju bi u spornom periodu, u odnosu na visinu osnovne plate koju bi primao na mesečnom nivou na radnom mestu na kome je bio prethodno radno angažovan do momenta premeštaja u pomenutu službu. To podrazumeva da svako uvećanje osnovne mesečne plate na ranijem radnom mestu posledično dovodi do uvećanja dvostrukog iznosa njegove osnovne plate kod Službe za borbu protiv organizovanog kriminala.

Usled navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odmeravanja dvostrukog iznosa mesečne osnovne plate tužiocu, nakon raspoređivanja na radnom mestu u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Ovo iz razloga što je drugostepeni sud kao merilo za obračun dvostrukog iznosa osnovne plate u čitavom spornom periodu prihvatio samo onaj iznos koji je tužiocu isplaćen u mesecu koji je prethodio raspoređivanju na radno mesto u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala, pri čemu nisu uzete u obzir promene u visini osnovne plate koje su usledile u pomenutom spornom periodu obračuna, kako je to pravilno učinio prvostepeni sud.

U tom smislu, u skladu sa pravilnim zaključkom prvostepenog suda, tužiocu pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovano umanjene zarade za period od januara 2018. godine do 24.11.2018. godine sa dosuđenom zateznom kamatom, u svemu prema sadržini nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

U kontekstu navedenog, kako je odluka prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva revidenta zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava, osnovani su i navodi revidenta u pogledu njegovog prava na naknadu troškova parničnog postupka, dosuđenih upravo u skladu sa odlukom prvostepenog suda, na osnovu člana 153, 154. i 163 stav 1. do 4. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio drugostepenu presudu u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu za iznose dosuđene razlike plate, kao i u delu koji se odnosi na odluku o troškovima prvostepenog postupka.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju mu troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužiocu pripada na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, prema AT važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje i na ime sudskih taksi na reviziju iznos od 71.523,96 dinara i revizijsku odluku iznos od 97.500,00 dinara, sve prema TT.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu trećem izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić