Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3371/20 od 09.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povreda na koje revizija ukazuje. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, dao ocenu o bitnim žalbenim navodima i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, te postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do pogrešne ili nepravilne primene odredaba parničnog postupka koje bi predstavljale dozvoljeni razlog za reviziju u smislu člana 407. tač. 2 i 3 ovog zakona. Navodima revizije u odnosu na ocenu dokaza osporava se u suštini utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno Tome nema mesta u revizijskom postupku, jer je odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci i tužena su deca sada pok. GG iz braka sa DD. GG je bio uspešan privrednik, stekao imovinu velike vrednosti koju čine nepokretnosti u Srbiji i u inostranstvu i akcije više privrednih društava. Sa razvijenim poslovima u zemlji i inostranstvu, više godina je živeo u inostranstvu, kao i njegova porodica. Imovina koja je sticana omogućila je visok nivo životnog standarda svim njenim članovima. Brak roditelja stranaka je razveden 10.03.2009. godine. Tada mal. VV poverena je ocu na negu, čuvanje i vaspitavanje. Ona je i prethodno više bila vezana za oca, nego za majku. Tako je i u daljem ostalo. Dvoje starije dece ostalo je bliže vezano za majku. Oni za razliku od VV nisu prihvatili novu suprugu svog oca, ĐĐ sa kojom je njihov otac zasnovao bračnu zajednicu i živeo u Beogradu. U imovinskom sporu između roditelja koji je vođen u Francuskoj svrstali su se na stranu majke, što im je otac zamerio. Sa njima se on retko viđao, ali kontakt nije odbijao. Tužilac AA u periodu od 2002 - 2009. godine radio je i živeo u Njujorku i povremeno dolazio u Beograd, a od 2009. godine stalno živi u Beogradu. Sa ocem se povremeno viđao. Tužilja BB živi u ... . Od 2010. godine sa ocem se retko viđala. Od 2005. godine tužioci su vlasnici nekretnina na ... i u ... ulici u Beogradu, koje su na poklon dobili od majke. Tužena sa majkom više godina nije imala kontakt. Ona je i kao punoletna ostala u čvrstoj povezanosti sa ocem i kontinuirano bliskom odnosu sa njim. Otac je bio roditelj koji se starao o njoj i njenim potrebama, sa njom se redovno viđao i bio u stalnom kontaktu. Od 2010. godine, po povratku sa školovanja u inostranstvu, tužena živi u Beogradu, sa ocem se učestalo viđala, provodila vreme i posećivala. Među njima je vladao odnos uzajamne privrženosti i bliskosti. Iz takvog odnosa i bezrezervne privrženosti tužene prema ocu, proizišlo je njegovo opredeljenje da sa njom zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju. Tužena nije živela sa ocem, ali su redovno zajedno odlazili na kafu, u šetnje, igrali šah i zajedno provodili vreme, boravila i noćila kod njega u stanu kada je njegova supruga Vera odlazila u Ženevu, tako da se na tuženu mogao osloniti sa punim poverenjem da će mu biti pouzdan oslonac u daljem životu. Tužena je prema ocu ispoljavala pažnju, brigu i odanost. Pri takvim okolnostima, na inicijativu GG zaključen je ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženom.

Najpre, tužena je u svojstvu davaoca izdržavanja sa sada pok. ocem zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu R3 1057/10 od 03.03.2010. godine, kojim se obavezala da učestvuje u obezbeđivanju hrane, odeće, obuće, rublja, medicinske pomoći u slučaju bolesti, održavanju lične higijene i higijene doma, kao i da posle smrti primaoca izdržavanja sahrani u porodičnoj grobnici i da podušja po kanonima Srpske Pravoslavne Crkve, a primalac izdržavanja se obavezao da se posle njegove smrti primaocu izdržavanja prenese u svojinu petosoban stan broj .., u ... broj .. u Beogradu, 220 akcija, odnosno 44% od ukupne imovine „Stena Real Estate Corporation“ kod Ministarstva inostranih poslova Republike Liberije i porodične memorabilije. Kod overe ugovora od strane sudije, primalac izdržavanja je izjavio da oseća potrebu za tuđom negom i pomoći, da mu to ćerka VV već pruža i zbog toga se odlučio za zaključenje ovog ugovora sa njom, da ima još dvoje dece, ali da oni nisu u mogućnosti da mu pruže pomoć koja mu je potrebna, jer žive u inostranstvu, niti želi da mu oni pružaju pomoć, jer sa njima nije tako blizak kao sa ćerkom VV. Ovaj ugovor je raskinut sudskim poravnanjem 09.06.2010. godine, iz razloga što je stan u ... ulici prodat. Nov ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen je 10.11.2010. godine, istim su određene iste prestacije davaoca izdržavanja, a primaoca izdržavanja da na davaoca izdržavanja nakon njegove smrti prenosi u svojinu 220 deonica, odnosno 55% od imovine primaoca izdržavanja u „Stena Real Estate Corporation“, kao i memorabilije. I ovaj ugovor je sporazumno raskinut 20.06.2011. godine. Potom, ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je predmet ove parnice, tužena i sada pok. GG zaključili su i overili pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem R3 1345/11, dana 19.10.2011. godine. U ugovoru je konstatovano da je primalac izdržavanja vlasnik stana broj .., u ulici ... broj .. u Beogradu, površine 110 m2, kao i 400 od ukupno 500 deonica firme „Stena Real Estate Corporation“ kod Ministarstva inostranih poslova Republike Liberije i da je jedini vlasnik porodičnih memorabilija. Prestacije davaoca izdržavanja određene su isto kao i u prethodnim ugovorima, a primalac izdržavanja se obavezao da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenosi svojina na navedenom stanu i 220 deonica u pomenutoj firmi, kao i porodične memorabilije, bliže opisane u ugovoru. Aneks ugovora zaključen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3 445/13, dana 25.03.2013. godine, u sadržini da osnovni ugovor o doživotnom izdržavanju od 19.10.2011. godine ostaje na snazi u svim odredbama, da su primalac i davalac izdržavanja u potpunosti zadovoljni izvršavanjem ugovora, i da se ugovoru dodaje u članu 5. četvrti stav koji glasi: „Primalac izdržavanja u trenutku smrti prenosi u svojinu davaoca izdržavanja još 25 deonica iz stava prvog člana 1. ugovora“. Navedeni ugovor i aneks ugovora zaključeni su na zakonom propisani način za zaključenje i overu ugovora ove vrste.

GG preminuo je u 88. godini, dana ...2014. godine, na aerodromskoj pisti u ambulantnom liftautu. Njegova smrt bila je iznenadna. Prema komisijsko- ekspertiznom mišljenju sudskih veštaka za oblast neuropsihijatrije iz predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R3 445/13, GG bio je osoba iznadprosečnih intelektualnih sposobnosti, iznadprosečne intelektualne efikasnosti, bez markera oštećenja bilo kog kvaliteta inteligencije, normalne organizacije ličnosti i bez prisustva psihopatoloških crta u strukturi ličnosti, bio je sposoban za sprovođenje pravnih radnji. Takva je ocena data i u nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra od 19.03.2012. godine. Bio je životno i poslovno aktivan do kraja života. Njegova sposobnost za punovlasno preduzimanje pravnih radnji je neupitna. Spor koji je vodio protiv bivše supruge okončan je opozivom poklona vile u Sen Tropeu, a za stan u Parizu, isplatom kupoprodajne cene raspoređene njegovim naslednicima na jednake delove od po 84.390,88 evra, ovde strankama i nadživeloj supruzi ĐĐ.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan primarni tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i njegovog Aneksa, u smislu člana 53. i 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer pobuda za zaključenje istih nije nedopuštena, a nema mesta ni primeni člana 203. Zakona o nasleđivanju, jer nisu zaključeni uz odsustvo aleatornosti, jer u trenutku zaključenja smrt primaoca izdržavanja nije bila izvesna. Neosnovan je i eventualni tužbeni zahtev za raskid navedenog ugovora i njegovog aneksa, jer je tužena ispunjavala svoje ugovorne obaveze, u skladu sa članom 124. Zakona o obligacionim odnosima. Ocu je pružala pažnju i pomoć, čemu u prilog govore činjenice o njenom držanju kada mu je pozlilo i ona pomogla da se smesti u bolnicu, svakodnevno obilazila u bolnici i nadalje redovno posećivala tokom oporavka, te savesno nastavila da se odnosi prema prema svojim obavezama.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom osporava pravilnost primene materijalnog prava i zaključci na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova u ovoj pravnoj stvari.

Članom 51. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. List SFRJ", br. 29/78, 39/85, 57/89 i "Sl. List SRJ" 31/93), propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2). Članom 52. istog zakona, propisano je da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Članom 53. ZOO, propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost (stav 1). Ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2). Članom 103. istog zakona, propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Članom 194. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95, 101/2003), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1). Članom 195. ovog zakona, propisano je da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. U suprotnom, ugovor je ništav.

Ugovor o doživotnom izdržavanju je dvostrano obavezan, teretan, aleatoran ugovor, za čije zaključenje je predviđena stroga forma. Osim toga, ovaj ugovor se zaključuje i s obzirom na posebna svojstva ličnosti (intuitu personae).

Kod utvrđenog da je sada pok. GG u vreme zaključenja predmetnog ugovora i aneksa bio svestan svojih postupaka i sposoban za rasuđivanje i punovlasno preduzimanje pravnih radnji, da ugovor i aneks sadrže jasno definisane obaveze ugovornih strana, da su zaključeni u pisanoj formi i overeni od strane sudije, uz odgovarajuću klauzulu o datom upozorenju o posledicama zaključenja, to su isti zaključeni u skladu sa odredbama člana 194. i 195. Zakona o nasleđivanju. Imajući u vidu navode o činjenicama iznetim u postupku, sumnje ne može biti da je ugovor o doživotnom izdržavanju proistekao kao izraz volje i potrebe GG da obezbedi učešće tužene u brizi i pomoći da njegove potrebe i nadalje budu zadovoljene na odgovarajući način, što je i ostvareno njenim zalaganjem i angažovanjem do samog kraja njegovog života. Kod činjenice da sada pok. GG nije imao bliske i skladne odnose sa tužiocima, koji su dugi niz godina živeli u drugim državama, da su se sa ocem retko čuli i viđali, a imajući u vidu da se ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje sa osobom u koju primalac izdržavanja ima poverenja, na koju može da se osloni da će ga negovati i voditi brigu o njemu u starosti i bolesti, što se kroz skladan odnos sa tuženom upravo i potvrdilo, to jasno proizlazi da cilj zaključenja predmetnog ugovora nije bio da se izigraju nasledna prava zakonskih naslednika, već da se primaocu izdržavanja obezbedi sigurnost u pružanju nege i pomoći.

Nije sporno je da je pok. GG bio finansijski obezbeđen i da mu u tom smislu nije bila potrebna pomoć i podrška drugih lica. Stil i standard života koji je vodio, odnosno mogućnost da sebi priušti poslugu koja je vodila računa o domaćinstvu, ne isključuje potrebu da u svakodnevnom životu dobija emocionalnu podršku, pomoć i pažnju tužene kao nesporno omiljenog deteta i osobe od velikog poverenja. Pri činjenici da je on često bio na poslovnim putovanjima i aktivno učestvovao u vođenju poslova u inostranstvu, te zbog toga često odsustvovao od kuće, jasno ukazuje da zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju sa tuženom nije za cilj imalo samo puko obezbeđenje materijalnih stvari, već pružanje emocionalne pažnje i učestvovanje u drugim aktivnostima, što je tužena nesumnjivo činila. Inače, svrha zakuljučenja ugovora o doživotnom izdržavanju nije samo obezbeđivanje životnih namirnica i vođenje brige o zdravlju i higijeni primaoca izdržavanja i doma u kojem živi, već pružanje pažnje u svakom smislu, zbog čega se ovaj ugovor upravo i zaključuje sa osobama sa kojima primalac oseća emocionalnu povezanost, poverenje i bliskost. U konkretnom, tužena, kao davalac izdržavanja, nije pružala finansijsku pomoć svom ocu, ali je pružala svaki drugi vid pažnje, nege i pomoći koji je primaocu izdržavanja bio potreban, odnosno vodila računa o njegovom zdravlju, provodila vreme sa njim u raznim društvenim i socijalnim aktivnostima, koje su zapravo i bile cilj zaključenja ovog ugovora, a koje ne predstavljaju nedopušten osnov.

Zbog navedenog, neosnovano se revizijom ukazuje da su osnov ugovorne obaveze i motiv za zaključenje spornog ugovora nedopušteni, u smislu člana 52. i 53. ZOO, zbog čega je isti ništav. Takođe su neosnovani navodi revizije tužilaca da su predmetni ugovor i aneks ništavi zbog nejednakosti prestacija ugovornih strana, odnosno zbog odsustva pružanja finansijske pomoći primaocu izdržavanja od strane tužene, kao davaoca izdržavanja i da predstavljaju disimulovani ugovor o poklonu/nasleđivanju. Prestacije ugovornih strana ne mogu se meriti i izjednačavati samo finansijskim parametrima, jer osim finansijskih elemenata ovaj ugovor, sadrži i elemente odnosno obaveze davaoca izdržavanja koje nisu merljive na ovaj način, a to su briga i pažnja, koju je tužena nesumnjivo pružala svom ocu. Na drugačiju odluku ne utiču revizijski navodi da zaključenjem predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju nije ostalo ništa drugo od imovine primaoca izdržavanja, koju bi tužioci mogli naslediti kao zakonski naslednici. Pok. GG je za života stekao imovinu velike vrednosti, odnosno veći broj nepokretnosti, akcije u firmama i pokretnu imovinu. Predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju nije obuhvaćena sva njegova imovina i imovinska prava. Na to upućuju pre svega ovde dostupne činjenice o ishod inostranog imovinskog spora sa suprugom od koje se razveo, a majkom stranaka. Neprihvatljivi su i revizijski navodi tužilaca da tužena nije ispunjavala svoje ugovorne obaveze, te da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora po članu 124. ZOO. Pre svega, imajući u vidu da su primalac i davalac izdržavanja, prilikom zaključenja Aneksa ugovora od 25.03.2013. godine, izjavili da su u potpunosti zadovoljni izvršavanjem ugovora o doživotnom izdržavanju, i da je utvrđeno da je na isti način izvršavanje nastavljeno od strane tužene sve do smrti primaoca izdržavanja.

Imajući u vidu sve navedeno, obim pomoći, nege i usluga koje je tužena pružala sada pok. GG za vreme trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju, opravdao je svrhu i cilj raspolaganja imovinom u njenu korist putem ugovora o doživotnom izdržavanju s prenosom imovine nakon smrti, čijem zaključenju po volji i razumnom opredeljenju primaoca izdržavanja prepreka nije bilo.

Iz iznetih razloga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da predmetni ugovor i njegov aneks nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, zbog čega nisu ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i stavalja primedbe na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP, zbog kojih se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu drugom izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić