Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 184/22 od 08.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ispravljena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2 istog Zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije osnovan revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda postupka pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 2. ZPP, jer po oceni Vrhovnog suda obrazloženje drugostepene presude sadrži ocenu bitnih žalbenih navoda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu rešenja od 01.04.1994. godine, na mestu ... sa VII stepenom stručne spreme. Tužilac i tuženi su zaključili ugovor o regulisanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti po osnovu rada dana 29.01.2003. godine, kojim je predviđeno da tužilac obavlja poslove ..., koji su predviđeni i sistematizovani Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji tuženog od 18.12.2000. godine, a to su stručni poslovi u okviru tekućih projekata i planova, izrada svih proračuna i numerističkih analiza prema uputstvima i usvojenim standardima, učestovanje u izradi jednostavnih vrsta proračuna, numeričkih analiza i tehničkih opisa, samostalno razrađivanje komplikovanih grafičkih priloga u projektnoj dokumentaciji i drugi poslovi po nalogu neposrednog rukovodioca. Članom 8. ugovora određeno je da se zaposlenom zarada utvrđuje za obavljeni rad i vreme provedeno na radu i to na ime osnovne zarade utvrđene na osnovu članova 63-68. Pravilnika o radu, polazeći od startnog osnova od 900 bodova, odnosno 5,18 bodova na čas i na ime stimulacije (radnog učinka) utvrđene na osnovu članova 66. i 67. Pravilnika o radu. Tužilac je vodio sudski spor koji je pravnosnažno okončan presudom od 27.09.2006. godine kojom je poslodavac (tuženi) obavezan da mu isplati određene novčane iznose po osnovu neovlašćenog korišćenja tužiočevih fotografija (autorski spor). Čitanjem tužiočevih radnih lista počev od februara 2009. godine do jula 2011. godine, utvrđeno je da su u nekima prazne rubrike „izvršenje planiranih zadataka“, a da su u nekim navedeni zadaci koje je tužilac izvršavao. U mesecima kada je dobijao radne zadatke, tužiocu nije isplaćena stimulacija po osnovu radnog učinka u skladu sa članom 8. navedenog ugovora.Tužilac nije pokazao potrebna znanja i iskustva u obavljanju procesa rada kod tuženog, nije bio vredan i posvećen poslu i nije se uklapao u timski rad kod tuženog, zbog čega je dobijao negativne ocene od strane rukovodilaca i revizora projekata i nije mu priznavan radni učinak (stimulacija) prilikom obračuna i isplate zarade. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je razlika između primanja tužioca i prosečno isplaćene neto zarade za isto radno mesto ... za period od maja 2005. godine do septembra 2019. godine. Veštačenjem od strane sudskog veštaka medicinske struke kod tužioca je utvrđena dijagnoza stresogeni uslovi rada Z 56.3, koja se odnosi na probleme sa radom i spada u kategoriju dijagnoza u vezi problema sa zaposlenošću ili nezaposlenošću. Kod tužioca je ova dijagnoza utvrđena zbog narušenih međuljudskih odnosa na poslu, na koje tužilac reaguje koristeći mehanizme odbrane primerene situaciji ugroženosti. Vezano za tužiočevu radnu situaciju, pored navedene dijagnoze, kod tužioca postoji i dijagnoza F 43, koja se odnosi na prolazni stresni poremećaj, odnosno reakcije izazvane stresom što ima za posledicu depresiju sa nesanicama, a što sve spada u kategoriju stresogene situacije visokog intenziteta sa prolongiranim dejstvom i znatno utiče na kvalitet života i psihosomatsko zdravlje tužioca. Tužilac se ambulantno obraćao psihijatru 2009. godine zbog anksiozno-depresivnog reagovanja na stresogene uslove rada, a u prethodnom periodu se nije lečio. Kod tužioca je prisutan sindrom „praznog stola“ usled nedobijanja radnih zadataka, a profil njegove ličnosti ne ukazuje na bilo kakav klinički sindrom i psihopatologiju.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, primenom članova 104. i 105. Zakona o radu, u vezi sa članovima 154, 155. i 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), nižestepeni sudovi su pobijanom presudom odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, sa obrazloženjem da je tužiocu isplaćivana manja zarada (u odnosu na prosečnu zaradu drugih zaposlenih na istom radnom mestu) jer je utvrđeno da ne poseduje potrebna stručna znanja i iskustva za obavljanje procesa rada kod tuženog, da nije bio vredan i posvećen poslu koji je obavljao, da su mu najjednostavniji poslovi poveravani kako svojim radom ne bi više uticao na kvalitet i dinamiku izrade projekata koji su zahtevali timski rad, zbog čega je tuženi kao poslodavac procenio da ne ostvaruje predviđene rezultate rada, odnosno da ne ispunjava kriterijume za vrednovanje radnog učinka predviđenih Pravilnikom o radu i zbog toga mu umanjio zaradu. Stanovište nižestepenih sudova je da smanjenje zarade tužiocu nije uzrokovano protiv-pravnim radnjama tuženog poslodavca, već je posledica tužiočevog nestručnog ponašanja u obavljanju procesa rada i neispunjavanja kriterijuma za vrednovanje radnog učinka i da je to izvršeno u skladu sa odredbama Pravilnika o radu tuženog. Takođe, nižestepeni sudovi su našli da tužilac nije dokazao da je pretrpeo diskriminaciju, da čak nije naveo neko lično svojstvo na osnovu koga trpi diskriminaciju, niti da je pretrpeo zlostavljanje na radu kao osnov za traženu naknadu materijalne i nematerijalne štete, a nije ni označio vremenski period u kojem je trpeo zlostavljanje na radu, niti je pak naveo neku konkretnu radnju tog zlostavljanja.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužbeni zahtev za naknadu štetu zasnovan je na navodima i tvrdnjama tužioca da je godinama unazad od strane poslodavca izložen diskriminaciji i zlostavljanju na radu, zbog čega je pretrpeo materijalnu štetu u vidu umanjene zarade i nematerijalnu štetu u vidu duševnih bolova.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da tužiocu ne pripada pravo na traženu naknadu štete, ali iz razloga što tužilac nije učinio verovatnim na osnovu člana 23. u vezi članova 18, 19. i 20. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005....113/2017) da je od strane tuženog izvršen neki akt diskriminacije zbog nekog njegovog ličnog svojstva, dok je tuženi dokazao da nije bilo ponašanja koje predstavlja diskriminaciju tužioca jer je do umanjenja njegove zarade došlo zakonito, vrednovanjem radnog učinka na osnovu Pravilnika o radu, zbog čega mu ne pripada naknada materijalne štete na osnovu člana 164. Zakona o radu. Naime, ocenom izvedenih dokaza je utvrđeno da tužilac nije pokazivao potrebna znanja i iskustvo u obavljanju procesa rada kod tuženog, da nije bio vredan i posvećen poslu i da je takvim svojim ponašanjem uticao na dinamiku i kvalitet izrade projekata koji su više puta blokirani, zbog čega su mu poveravani jednostavniji poslovi i radni zadaci. Iz tih razloga, tuženi prilikom obračuna tužiočeve zarade nije uzimao u obzir kriterijume za vrednovanje radnog učinka tužioca od kojih zavisi visina zarade prema Pravilniku o radu tuženog, već mu je zbog neostvarnih rezultata rada, nestručnosti i nesavesnosti smanjio zaradu u skladu sa odredbama tog opšteg akta.

Obzirom na to, odnosno da tuženi nije učinio akt diskriminacije dovođenjem tužioca u nejednak položaj zbog nekog njegovog ličnog svojstva, to mu po stanovištvu Vrhovnog suda ne pripada ni tražena naknada nematerijalne štete.

U pogledu tužiočevih tvrdnji da je trpeo zlostavljanje na radu i da je i to osnov njegovog prava na naknadu štete, Vrhovni sud prihvata kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da je Zakon o sprečavanju zlostavlja na radu („Službeni glasnik RS“ broj 36/2010) stupio na snagu tek 2010. godine, što znači da tek za period počev od tada tužilac može da potražuje naknadu štete zbog povrede prava po ovom Zakonu (a tužilac potražuje štetu počev od maja 2005. godine), ali i da po ovom osnovu on nije učinio verovatnim da je trpeo zlostavljanje na radu, niti je naveo neku konkretnu radnju zlostavljanja koja je u tom smislu preduzeta prema njemu.

Nisu osnovani navodi revidenta o pogrešno primenjenom materijalnom pravu jer je trpeo mobing „praznog stola“, obzirom na to da je utvrđeno da mu radni zadaci u određenom periodu nisu davani upravo zbog nesavesnog odnosa prema timskog radu koji je zavisio i od njegovog dela posla, a koje je tužilac obavljao nestručno i neažurno.

Ostalim navodima tužiočeve revizije se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava suštinski osporava ocena dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP. Takođe, ponavljaju se navodi iz žalbe koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda (primera radi da mu je nejasno kako je ocenjen njegov radni učinak), pa su isti bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je bio neophodan tuženom za vođenje ove parnice, to je Vrhovni sud primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić