.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1407/2023
23.05.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Biljana Mikićević, advokat iz ..., protiv tužene Trgovinsko ugostiteljske škole ''Toza Dragović'' Kragujevac, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3482/22 od 22.12.2022. godine, u sednici veća održanoj 23.05.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3482/22 od 22.12.2022. godine.
ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 886/21 od 08.04.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tužena obavezana da mu na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora i ishranu u toku rada isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom za određeni period, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za PIO nadležnom Fondu PIO za period od 01.04.2018. godine do 01.04.2021. godine na iznose iz stava prvog izreke ove presude. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 59.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3482/22 od 22.12.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora i ishrane u toku rada isplati taksativno navedene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom za određeni period, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na tražene iznose u utuženom periodu izvrši uplatu doprinosa za PIO nadležnom Fondu PIO. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 9.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je podnela odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... sa četvrtim stepenom stručne spreme, s tim što je obavljao poslove ..., ... i ... sa koeficijentima za obračun plate od 6,30, 8,62 i 13,65. U periodu od 01.09.2018. godine do 31.08.2020. godine tužiocu je isplaćivana zarada veća od minimalne, a u ostalom delu utuženog perioda, isplaćivana mu je minimalna zarada. Tužena je platu obračunavala množenjem navedenih koeficijenata i propisane osnovice, dopunjujući istu do visine minimalne zarade, koja je isplaćivana tužiocu. U spornom periodu tužena nije u obračunskim listama kao posebne stavke iskazivala deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je visina traženih naknada u dve varijante i to: primenom parametara definisanih odredbama Opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine i Posebnog kolektivnog ugovora za srednje škole iz 1999. godine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca smatrajući da mu pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, jer kada se uzme način obračuna plate tužiocu, koja je niža od minimalne zarade, te da je ista dopunjavana do visine minimalne zarade, jasno proizlazi da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi na ime ishrane iu toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u skladu sa član 111. stav 6. Zakona o radu. Osim toga, u isplatnim listama za ceo sporni period nisu iskazani troškovi za topli obrok i regres.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je tužiocu isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te okolnost da visina troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije vrednosno iskazana, ne predstavlja razlog zbog kojeg zaposleni može sa uspehom da traži isplatu ovih troškova.
Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa kasnijim izmenama i dopunama), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.
Odredbom člana 13. stav 1. i 3. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (''Sl. glasnik RS'' broj 88/17....6/20), propisano je da delatnost obrazovanja i vaspitanja obavlja ustanova, a da se na osnovanje i rad ustanove primenjuju propisi o javnim službama.
Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01...21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
S obzirom na navedeno, da se na tuženu primenjuju propisi o javnim službama, to se po oceni Vrhovnog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni sud nalazi da je tužiocu iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužiocu isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, te je primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Jelica Bojanić Kerkez s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
