Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 391/23 od 07.06.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Šapcu, branilaca okrivljenog Negoslava Milivojevića, advokata Davora Popovića i advokata Duška Mirčića, i branioca okrivljenog Saše Kremića, advokata Aleksandra Lekića, i presuda Višeg suda u Šapcu K 28/14 od 07.02.2023. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Negoslava Milivojevića, advokat Vučko Mirčić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Negoslava Milivojevića dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ, i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog Negoslava Milivojevića, advokat Vučko Mirčić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ističući da je prvostepeni sud prekoračio optužbu na taj način što je izmenio činjenični opis u pogledu načina izvršenja krivičnih dela koja su okrivljenom stavljena na teret optužnicama Višeg javnog tužioca u Šapcu Kt 43/13 od 10.02.2014. godine i Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici Kti 42/14 od 15.04.2015. godine, i to tako što je umesto „iskorišćavanja“ teških materijalnih prilika oštećenih, odnosno „iskorišćavanja“ materijalnih prilika oštećenih, u izreci presude u stavu drugom u tački 1. i 2. naveo da se radi o „zloupotrebi“ tih prilika.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a kako su isti isticani i u postupku po redovnom pravnom leku, to ovaj sud, prihvatajući razloge date na strani 7, u stavu trećem obrazloženja presude drugostepenog suda, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na ove razloge upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

I prema nalaženju Vrhovnog suda, prvostepeni sud donošenjem pobijane presude nije prekoračio optužbu i učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu, dodavanjem nove radnje izvršenja, na način koji pogoršava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, izmena izreke prvostepene presude na koju ukazuje branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, nije od uticaja na pravnu kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela i krivičnu sankciju. Ovo imajući u vidu da sud u izreci presude nije dodao druge radnje izvršenja u odnosu na one koje su okrivljenom Negoslavu Milivojeviću stavljene na teret, već je njihov činjenični opis terminološki usaglasio sa zakonskim opisom krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ u pogledu načina izvršenja, konkretno „zloupotrebe teških prilika drugog“. Prema tome, navodima da je krivično delo opisano u stavu drugom pod tačkom 1. izreke presude, okrivljeni Negoslav Milivojević izvršio „zloupotrebom“ teških materijalnih prilika oštećenih, a krivično delo opisano pod tačkom 2. istog stava, „zloupotrebom“ materijalnih prilika, a ne njihovim „iskorišćavanjem“ kako je bilo navedeno u dispozitivima optužnih akata, sud nije prekoračio optužbu na štetu okrivljenog.

Branilac okrivljenog Negoslava Milivojevića, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da u radnjama opisanim u stavu drugom u tački 1. i 2. izreke presude, za koje je okrivljeni oglašen krivim, nema obeležja produženog krivičnog dela trgovina ljudima u saizvršilaštvu iz člana 388. stav 1. KZ u vezi člana 33. i 61. KZ niti bilo kog drugog krivičnog dela.

U podnetom zahtevu branilac navodi da u stavu drugom u tački 1. izreke presude, nije opisan način izvršenja ni konkretne radnje koje je svaki od okrivljenih preduzeo niti teške prilike oštećenih, a reč je o objektivnom obeležju krivičnog dela, od kog zavisi i postojanje umišljaja, kao subjektivnog obeležja jer je okrivljeni morao da zna za teške prilike oštećenih u momentu preduzimanja radnji izvršenja. Ističe da nije naveden zakonski opis saizvršilaštva iz člana 33. KZ, odnosno da li su okrivljeni zajedno učestvovali u radnji izvršenja ili su drugom radnjom bitno doprineli izvršenju krivičnog dela, koje uloge su imali, da li su uloge bile podeljene ili zajedničke i u čemu su se sastojale, zbog čega, prema njegovom mišljenju, okrivljeni Negoslav Milivojević nikako nije mogao biti oglašen krivim da je krivično delo za koje je osuđen izvršio kao saizvršilac. U pogledu dela opisanog u stavu drugom u tački 2. izreke presude, za koje se u činjeničnom opisu navodi da je okrivljeni Negoslav Milivojević oštećene vrbovao „zloupotrebom materijalnih prilika“, branilac smatra da to nije krivično delo obzirom da način njegovog izvršenja može biti samo zloupotreba „teških“ materijalnih prilika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Negoslava Milivojevića, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. ZKP čini ko silom ili pretnjom, dovođenjem u zabludu ili održavanjem u zabludi, zloupotrebom ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi, vrbuje, prevozi, prebacuje, predaje, prodaje, kupuje, posreduje u prodaji, sakriva ili drži drugo lice, a u cilju eksploatacije njegovog rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prostitucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima.

Pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa iz stava 1. navedenog člana ne utiče na postojanje krivičnog dela iz stava 1, 2. i 6. ovog člana.

Saizvršilaštvo, prema odredbi člana 33. KZ, postoji kada više lice učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni Negoslav Milivojević i Saša Kremić, su u vremenskom periodu bliže opisanom u stavu drugom u tački 1. izreke presude, u stanju uračunljivosti, svesni svojih dela i njihove zabranjenosti, čija su izvršenja hteli, kao saizvršioci, zloupotrebom teških materijalnih prilika sedamnaestorice oštećenih radnika iz Republike Srbije koji su poimenično nabrojani u izreci, lažnim obećavanjem povoljnih uslova rada i zarade u firmi „SERBIBEL-STROJ“ sa sedištem u Minsku, Republika Belorusija, doveli i održavali u zabludi oštećene i zavrbovali za rad u toj firmi, na taj način što im je u Republici Srbiji lažno obećano da će za rad biti plaćeni šest dolara po satu, da će odmah po dolasku potpisati ugovore o radu, dobiti akontaciju u iznosu od 250 do 300 dolara i refundaciju putnih troškova do Minska u iznosu od 120 evra, da će imati povoljan smeštaj i tri obroka dnevno, u šta su oštećeni radnici poverovali te su organizovanim autobuskim prevozom doputovali na gradilište navedene firme u Minsku, gde su ih dočekali okrivljeni Negoslav Milivojević, suvlasnik te firme, i okrivljeni Saša Kremić, koji je faktički sprovodio plan u vezi radne eksploatacije oštećenih, kada je oštećenima rečeno da će za svoj rad biti plaćeni pet dolara po satu, da će im radno vreme biti od 07.00 do 19.00 časova, da nema refundacije putnih troškova, da će imati dva obroka dnevno i da će vrlo brzo dobiti akontaciju, u šta su oštećeni poverovali pa su okrivljenima predali svoje pasoše radi navodnog pribavljanja radnih dozvola, nakon čega su smešteni u dečija odmarališta „Raduga“ i „Ptič“, nedaleko od Minska, u kojima nisu bili obezbeđeni ni osnovni higijenski uslovi jer nisu imali ni kupatila ni WC kabine niti druge uslove potrebne za boravak i odmor, a odakle su na posao prevoženi motornim vozilom firme, pri čemu su često, bez svoje krivice, izostajali sa posla kada uopšte ne bi imali obrok, dok su tokom rada na gradilištu imali samo dva obroka dnevno koja su bila oskudna i po kvalitetu i količini, bili bez dovoljno vode za piće, radili bez potrebnog alata, bez zaštitne opreme i bez zaključenih ugovora o radu, pa su pošto nisu dobili ni obećane akontacije shvatili da su prevareni nakon čega su se obratili našem diplomatskom predstavništvu u Minsku po čijoj intervenciji je okrivljeni Negoslav Milivojević oštećenima obećao isplatu zarade, koju im je isplatio posle izvesnog vremena ali pojedinima od njih u znatno manjem iznosu od otvarene zarade i sve to uz uslov da će isplatu izvršiti i vratiti im pasoše tek kada potpišu da su u celosti isplaćeni za svoj rad i da prema predmetnoj firmi nemaju potraživanja, što su oštećeni morali da učine, nakon čega su po grupama, u dva meseca napustili Belorusiju.

Okrivljeni Negoslav Milivojević je, u vremenskom periodu opisanom u tački 2. izreke presude, u stanju uračunljivosti, svestan svojih dela i njihove zabranjenosti, čija izvršenja je hteo, zloupotrebom materijalnih prilika 31 oštećenog radnika iz Republike Srbije, koji su poimenično navedeni u izreci, lažnim obećanjem povoljnih uslova rada i zarade u firmi „SERBIBEL-STROJ“ sa sedištem u Minsku, Republika Belorusija, oštećene vrbovao za rad u navedenoj firmi radi eksploatacije njihovog rada, na taj način što je regrutovao radnike sa teritorije Republike Srbije koji su potom organizovano, železničkim ili autobuskim prevozom, doputovali u Minsk na gradilište navedene firme, gde bi ih okrivljeni dočekao sa Sašom Kremićem, i obećao im da će im obezbediti posao, smeštaj i hranu s tim da im okrivljeni, dok su oštećeni obavljali građevinske poslove u okolini Minska, a pojedini i na teritoriji Ruske Federacije, pod nepodnošljivim uslovima rada i bez zaključenih ugovora o radu, nije isplaćivao obećane akontacije već im je davao minimalna novčana sredstva u iznosima daleko manjim od obećanog, koja su bila nedovoljna za zadovoljenje osnovnih životnih potreba, pri čemu im nije davao ni hranu koju im je takođe obećao, već su oštećeni hranu počeli da kupuju o svom trošku, i smeštao ih u neuslovne stambene objekte u okolini Minska, koji nisu imali kupatilo, pri čemu im je uzeo pasoše, koje im je naknadno vratio, a novac, dovoljan samo za povratak u Republiku Srbiju, pod pritiskom isplatio i to samo jednom broju oštećenih.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u opisanim radnjama okrivljenog Negoslava Milivojevića, stiču se sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela trgovina ljudima u saizvršilaštvu iz člana 388. stav 1. KZ u vezi člana 33. i 61. KZ.

U konkretnom slučaju, u izreci pobijane presude opisana je radnja izvršenja krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ-vrbovanje, koju su, kada je reč o krivičnom delu opisanom u stavu drugom u tački 1. izreke, okrivljeni Negoslav Milivojević i Saša Kremić preduzeli prema 17 oštećenih. Pored toga, opisan je i način izvršenja ovog krivičnog dela i to: zloupotreba teških prilika i dovođenje i održavanje u zabludi oštećenih.

Iz opisanih radnji i ostalih obeležja krivičnog dela u stavu drugom u tački 1. izreke presude, po oceni ovog suda, nedvosmisleno proizilazi da su okrivljeni Negoslav Milivojević i Saša Kremić, krivično delo izvršili kao saizvršioci, u smislu člana 33. KZ.

Faktička regrutacija oštećenih radnika u Republici Srbiji, kao zemlji porekla, njihov dolazak i prihvat u Belorusiji od strane okrivljenih, svakako je podrazumevala postojanje prethodnog plana, čije postojanje proizilazi iz pobijanog dela izreke presude. Dugogodišnja nepovoljna situacija na tržištu rada, stopa nezaposlenosti i angažman radnika bez ugovora, odnosno bez mogućnosti da radnik ostvari socijalno i zdravstveno osiguranje i druga prava koja mu pripadaju po osnovu rada, predstavljaju teške prilike ali i opšte poznatu činjenicu, koje su okrivljeni bili svesni iz kog razloga su oštećene i vrbovali u Republici Srbiji, dajući im kroz lažna obećanja u pogledu zakonitosti rada, uslova rada, smeštaja i zarada, alternativu, koja je za oštećene očigledno bila dovoljno motivišuća, što, ukoliko se imaju u vidu uslovi takve ponude navedeni u izreci, takođe govori o teškim prilikama oštećenih.

Dovedeni u zabludu da će u firmi „SERBIBEL-STROJ“ sa sedištem u Minsku, čiji suvlasnik je okrivljeni Negoslav Milivojević, biti legalno radno angažovani, uz obezbeđen adekvatan smeštaj i isplatu putnih troškova, zarade i naknade zarade koja im je obećana, oštećeni su doputovali u Minsk gde su ih upravo obojica okrivljenih dočekala, a potom održavala u zabludi povodom navedenih okolnosti obzirom da su im oštećeni predali svoje pasoše verujući da će im okrivljeni obezbediti legalan boravak u Republici Belorusiji, odnosno radne dozvole, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Ovom dovođenju i održavanju u zabludi nedvosmisleno je doprinelo to što su okrivljeni takođe naši državljani, a okrivljeni Negoslav Milivojević pri tom i suvlasnik firme u kojima je oštećenima obećan legalan radni angažman, na šta su okrivljeni, radi zadobijanja poverenja oštećenih, takođe računali tokom planiranja njihove radne eksploatacije. Za neposredno spovođenje eksploatacije rada oštećenih na terenu je bio zadužen okrivljeni Saša Kremić, što je navedeno u izreci presude, u kojoj je jasno opisano konkretno izrabljivanje oštećenih i nehumani uslovi u kojima su boravili, koje su okrivljeni držali pod kontrolom upravo takvim izrabljivanjem, neisplaćivanjem zarada i zadržavanjem pojedinih pasoša.

Sve opisane radnje, koje se logično nadovezuju, nedvosmisleno upućuju na zaključak da su radnje okrivljenih Negoslava Milivojevića i Saše Kremića bile usmerene ka cilju koji je i postignut, odnosno da su zloupotreba teških prilika i dovođenje i održavanje u zabludi, preduzeti sinhronizovano i po prethodnom dogovoru, radi vrbovanja oštećenih za rad u firmi „SERBIBEL-STROJ“ sa sedištem u Minsku, gde su oštećeni radno eksploatisani.

Eksploatisanjem rada oštećenih, okrivljeni Negoslav Milivojević, kao suvlasnik navedene firme, svakako je ostvario materijalnu korist, što je i hteo, pa se njegovo svojstvo kao saizvršioca u smislu člana 33. KZ, ne može dovoditi u pitanje navodima da u izreci presude u stavu drugom pod tačkom 1, nisu konkretizovane radnje koje su okrivljeni Saša Kremić i on pojedinačno preduzimali. Ovo posebno ukoliko se ima u vidu da iz činjeničnog opisa ovog krivičnog dela, jasno proizilazi da je Negoslav Milivojević obećao da će isplatiti zaradu oštećenima ali je uprkos tome, pojedinim oštećenima isplatio znatno manju zaradu, uz praktičnu ucenu da će ih isplatiti i vratiti im pasoše tek kada potpišu da su u celosti isplaćeni za svoj rad i da prema firmi nemaju potraživanja. Prema tome, njegovo svojstvo kao saizvršioca i nosioca plana izvršenja u cilju radne ekpolatacije oštećenih od koje je imao materijalnu satisfakciju, a koju je na terenu, prema planu, neposredno sprovodio okrivljeni Saša Kremić, u konkretnom slučaju, nije upitno, obzirom da je kod obojice okrivljenih postojala svest o zajedničkom delovanju i podela uloga u izvršenju ovog krivičnog dela.

Prema stanju u spisima, okrivljeni Negoslav Milivojević je krivično delo opisano u stavu drugom u tački 2. izreke presude, izvršio prema 31 oštećenom preduzimajući istu radnju izvršenja- vrbovanje. Vrbovanje radi eksploatacije rada oštećenih, i u pogledu ovog krivičnog dela, preduzeto je za potrebe iste firme i na isti način kao i prethodno krivično delo.

Zloupotreba teških prilika, kao način izvršenja ovog krivičnog dela, proizilazi iz njegovog činjeničnog opisa i to iz opisanih uslova rada na teritoriji Republike Belorusije, odnosno Ruske Federacije, i uslova života oštećenih tokom tog boravka, odakle nedvosmisleno proizlazi da su se oštećeni nalazili u teškim materijalnim prilikama, da su zbog njih vrbovani i da su zbog njih i ostajali da žive i rade u takvim uslovima, o čemu je ovaj sud već izneo svoje mišljenje razmatrajući postojanje zakonskih obeležja krivičnog dela koje je izvršeno u saizvršilaštvu sa okrivljenim Sašom Kremićem. Shodno tome, ne mogu se prihvatiti navodi branioca okrivljenog Negoslava Milivojevića, da usled nedostatka opisa da je reč o „teškim“ materijalnim prilikama, u radnjama opisanim u stavu drugom u tački 2. izreke presude, nema objektivnog obeležja krivičnog dela trgovina ljudima iz člana 388. stav 1. KZ, a samim tim ni tog niti bilo kog drugog krivičnog dela.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, radnje koje je okrivljeni Negoslav Milivojević preduzeo sadrže sva zakonska obeležja produženog krivičnog dela trgovina ljudima u saizvršilaštvu iz člana 388. stav 1. KZ u vezu člana 33. i 61. KZ, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti njegovog branioca, advokata Vučka Mirčića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog Negoslava Milivojevića zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Međutim, navedenu povredu zakona branilac obrazlaže osporavanjem činjeničnih utvrđenja nižestepenih sudova u pogledu radnji izvršenja i tako suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, dok navodima da u izreci prvostepene presude nisu označeni mesto i vreme izvršenja, ukazuje da je izreka presude nerazumljiva, dakle na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, u čije razmatranje se ovaj sud nije upuštao jer navedene povrede zakona ne predstavljaju zakonske razloge iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Negoslava Milivojevića, advokata Vučka Mirčića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić