Na osnovu člana 264. stav 4. ZKP, okrivljena je oslobođena plaćanja sudskog paušala, a na osnovu člana 264. stav 1. ZKP obavezana je da naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 84.930,37 dinara Osnovnom javnom tužilaštvu u Zrenjaninu, te u iznosu od 20.456,00 dinara sudu, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 br.379/23 od 23.10.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Zrenjaninu i branioca okrivljene AA, a presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu K br.406/23 od 25.08.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA – advokat Tihomir Dimković,zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 103. stav 1. tačka 6. i člana 104. stav 6. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ili da preinači pobijane presude tako što će odbiti optužbu u odnosu na okrivljenu zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu, kao razlog podnošenja, ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da je okrivljena oglašena krivom da je u periodu od 01.01.2019. godine do 21.11.2019. godine zlostavljala oštećenog, pa kako je prema izreci presude izvršila više krivično-pravnih radnji u navedenom periodu, koje se ne kvalifikuju kao produženo krivično delo u smislu člana 61. KZ i ne predstavljaju celinu, to se prema stavu branioca vreme apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja računa zasebno za svaku krivično-pravnu radnju, a ne od dana preduzimanja poslednje radnje. Prema navodima zahteva, za veći deo samostalnih krivično-pravnih radnji nastupila je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, obzirom da je za krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ propisana kazna zatvora do jedne godine, te da shodno „članu 103. stav 6.“ zastarelost krivičnog gonjenja nastaje kada protekne dve godine od dana izvršenja krivičnog dela, a prema članu 104. stav 6. KZ u svakom slučaju apsolutna zastara nastaje kada protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja, te imajući u vidu da je prvostepena presuda doneta 25.08.2023. godine, a drugostepena dana 23.10.2023. godine, a da su radnje izvršene u periodu od 01.01.2019. godine do 21.11.2019. godine.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, okrivljena AA je pravnosnažnom presudom oglašena krivom da je krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 1. KZ izvršila u periodu od 01.01.2019. do 21.11.2019. godine. Kako se radi o krivičnom delu kod koga je moguće da se radnja izvršenja preduzima u toku dužeg vremenskog perioda, pri čemu se vremenom izvršenja radnje smatra vreme kada je dovršena radnja izvršenja, a što je poslednjeg dana prestanka protivpravnog stanja (a to je u konkretnom slučaju dan 21.11.2019. godine), to suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u konkretnom slučaju nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja u odnosu na predmetno krivično delo. Ovo stoga što se rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa od prestanka protivpravnog stanja, odnosno od 21.11.2019. godine, kada je okrivljena preduzela poslednju protivpravnu radnju, pa kada se ima u vidu da su i prvostepena i drugostepena presuda donete pre 21.11.2023. godine (prvostepena 25.08.2023. godine a drugostepena 23.10.2023. godine), to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 103. stav 1. tačka 6. i člana 104. stav 6. KZ, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za pojedine protipravne radnje.

Sa svega izloženog, nalazeći da nižestepenim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, to je Vrhovni sud podneti zahtev odbio kao neosnovan, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                          Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić