U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca DOO Ogrev-Stamenković iz Zaječara, čiji je punomoćnik Milica Popović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Visoki savet sudstva, Privredni sud u Zaječaru, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zaječaru, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 274/23 od 29.03.2023. godine, u sednici održanoj 27.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gžrr 274/23 od 29.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru Prr1 100/2022 od 01.12.2022. godine, stavom prvim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos neisplaćenog potraživanja u postupku stečaja pred Privrednim sudom u Zaječaru St 385/2010 i to 1.400.834,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2021. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 83.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gžrr 274/23 od 29.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Zaječaru Prr1 100/22 od 01.12.2022. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu na ime imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos neisplaćenog potraživanja u postupku stečaja pred Privrednim sudom u Zaječaru St 385/2010 i to: 1.400.834,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 09.06.2021. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020) i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačke 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima nenaplaćeno potraživanje prema DP KTK ''Koža'' Zaječar, koje je poslovalo kao privredno društvo sa većinskim državnim kapitalom, a na ime isporučene robe i usluga u periodu od 14.08.2009. godine od 18.11.2009. godine. Nad DP KTK ''Koža'' Zaječar, otvoren je stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Zaječaru St 385/10 od 08.07.2010. godine, koji je u toku. Zaključkom Privrednog suda u Zaječaru tužiocu je priznato potraživanje u iznosu od 1.400.834,00 dinara koje je svrstano u treći isplatni red i nije namireno. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St 1462/2020 od 03.02.2021. godine, usvojen je prigovor predlagača (tužioca) radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku St 385/10 pred Privrednim sudom u Zaječaru, pa je postupajućem sudiji dat nalog za preduzimanje potrebnih mera radi namirenja potraživanja tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio na osnovu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 31. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nalazeći da je tužilac pretrpeo materijalnu štetu u visini neizmirenog potraživanja prema stečajnom dužniku, a da za predmetnu štetu tužena snosi objektivnu odgovornost.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da je bilo nužno da tužilac dokaže da je stečajni dužnik sa većiniskim društvenim ili državnim kapitalom, u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno sredstava u imovini i da je, poštujući redosled isplate, tužilac mogao da naplati svoje potraživanje da je bilo efikasnog i delotvornog postupanja suda, imajući u vidu da nenamireno potraživanje tužioca predstavlja „komercijalno“ potraživanje, a ne potraživanje iz radnog odnosa. Pošto tužilac tu činjenicu nije dokazao, drugostepeni sud je zaključio da Republika Srbija ne može biti odgovorna za naplatu potraživanja između privrednih subjekata, jer u njenim radnjama nema nepravilnog rada organa koji za posledicu ima umanjenje imovine dužnika, pošto kod „komercijalnih“ potraživanja postoji poslovni rizik naplate.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1, uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (''Službeni glasnik RS'' br. 40/15), u odredbi člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornst Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Na osnovu odredbe člana 172.stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojenom na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U pogledu izvršnih poverilaca koji ne spadaju u gore navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim ili pravnim licima koja imaju ''komercijalna'' potraživanja, što je ovde slučaj, nužno je utvrđenje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, odnosno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda. Dakle, tužilac je bio dužan da dokaže da je izvršni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u svojoj imovini i da je tužilac, poštujući redosled isplate, bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje i cilju naplate njegovog potraživanja, propisane odgovarajućim zakonom koji je primenjivan u postupku izvršenja.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju iz radnog odnosa, već o ''komercijalnom'' potraživanju privrednih društava nastalog u njihovom međusobnom odnosu, te da tužilac nije predlagao niti dostavio dokaze iz kojih bi moglo da se utvrdi da je on, pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom DP KTK ''Koža'' iz Zaječara, pokušavao naplatu predmetnog potraživanja, pravilan je stav drugostepenog suda da to što je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je u toku protiv njegovog stečajnog dužnika, nije dovoljno za ostvarenje prava tužioca na naknadu materijalne štete od tužene, u situaciji kada se ne radi o potraživanju iz radnog odnosa koje je ostalo neizmireno u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Zbog toga se navodima revizije tužioca neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić