Pored toga, istom presudom, okrivljenom je na osnovu člana 79. stav 1. tačka 5) u vezi člana 85. KZ izrečena zabrana vršenja delatnosti i dužnosti odgovornog lica u privrednom društvu, u trajanju od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti, ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Istom presudom, okrivljeni je obavezan da plati troškove paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, kao i troškove krivičnog postupka u iznosu od 21.370,00 dinara sudu i u iznosu od 139.919,00 dinara VJT u Zrenjaninu, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Pored toga, istom presudom, na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, dosuđeno je oštećenom Pokrajinskom sekretarijatu za visoko obrazovanje i naučno istraživačku delatnost Novi Sad, koji je pravni sledbenik Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj Novi Sad, imovinskopravni zahtev u iznosu od 12.034.162,07 dinara, te je obavezan okrivljeni da oštećenom u roku od 6 meseci od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, naknadi imovinskopravni zahtev u navedenom iznosu, dok se preko dosuđenog iznosa, oštećeni upućuje na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 351/23 od 06.12.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Zrenjaninu i branioca okrivljenog AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Branilac okrivljenog AA, advokat Dragan Todorović, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepene presude Kž1 351/23 od 06.12.2023. godine, dok iz obrazloženja proizlazi da zahtev podnosi i protiv prvostepene i protiv drugostepene presude, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i člana 441. stava 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane odluke tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za navedeno krivično delo.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je delimično osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu branioca okrivljenog AA, advokata Dragana Todorovića, ukazuje da je pobijanim presudama povređena odredba člana 441. stav 3. ZKP u vezi člana 258. ZKP, na taj način što je sud imovinskopravni zahtev dosudio oštećenom Pokrajinskom sekretarijatu za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost.

Statutom AP Vojvodine, članom 2. propisano je da je AP Vojvodina pravno lice.

Članom 23. Pokrajinske skupštinske odluke o pokrajinskoj upravi propisano je da se Pokrajinski sekretarijati obrazuju za vršenje poslova pokrajinske uprave u jednoj ili više međusobno povezanih oblasti, dok je članom 32. tačka 9. određen Pokrajinski sekretarijat za visoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost, čije nadležnosti i poslovi su propisani članom 40.

Odredbom člana 258. stav 4. ZKP, propisano je da će sud u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvari u parničnom postupku.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi branioca okrivljenog da je sud pogrešnom primenom člana 258. stav 4. ZKP dosudio imovinskopravni zahtev Pokrajinskom sekretarijatu za visoko obrazovanje i i naučnoistraživačku delatnost, iako označeni sekretarijat nema svojstvo pravnog lica, ukoliko nije označen kao AP Vojvodina, iako u spisima predmeta postoji pismeni odštetni zahtev (str. 24 spisa) od strane pravnog lica - oštećenog.

Navedenu povredu zakona nije otklonio ni drugostepeni sud povodom žalbe branioca okrivljenog AA, već je potvrdio odluku prvostepenog suda, na koji način su pravnosnažnim presudama povređene odredbe krivičnog zakona iz člana 441. stav 3. ZKP u vezi člana 258. stav 4. ZKP.

Stoga je Vrhovni sud, imajući u vidu navedeno, usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti kao delimično osnovan i preinačio pravnosnažne presude u delu odluke o imovinskopravnom zahtevu, tako što je oštećenu Autonomnu pokrajinu Vojvodinu (AP Vojvodine), na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, uputio da imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP jer delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. U vezi toga, branilac navodi da opisana radnja izvršenja koja se okrivljenom stavlja na teret nije krivično delo jer ne sadrži element protivpravnosti u užem smislu. Protivpravnost kod krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica, po nalaženju branioca sastoji se u pribavljanju protivpravne imovinske koristi, a u konkretnom slučaju nema protivpravnosti dela jer stečena korist nije protivpravna, s obzirom da je okrivljeni postupao u skladu sa zakonskim ovlašćenjima. U konkretnom slučaju, po stavu branioca iz zahteva, okrivljeni nije preduzeo ni jednu od tri alternativno propisane radnje, a opisivanjem radnje izvršenja kao „nije stavio na raspolaganje“ robu davaocu subvencije, odnosno opisivanje radnje kao nečinjenje, predstavlja povredu zakona.

Iznete navode Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ čini odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese štetu, dok je stavom 3. istog člana propisana stroža kazna ukoliko izvršenjem krivičnog dela vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara.

Opisanom radnjom u izreci pravnosnažne presude, jasno je navedeno da je okrivljeni iskoristio svoj položaj i ovlašćenje kao direktor i odgovorno lice (jedna od alternativno propisanih radnji) za zaključenje ugovora i isplatu novca od APV, a da pri tom u skladu sa odredbama glavnog ugovora i ugovora o realizaciji nije isporučio proizvode ustanovama na teritoriji APV, odnosno u ugovorenim rokovima nije stavio na raspolaganje robu kojom je trebalo da budu vraćena sredstva dobijena po osnovu zaključenog ugovora. Postupanjem na navedeni način, u izreci presude opisana je protivpravnost, kao i pribavljena protivpravna imovinska korist za DOO „BB“, čiji je okrivljeni vlasnik, odgovorno lice i direktor, jer do otvaranja stečajnog postupka protiv navedenog društva, okrivljeni nije isporučio ugovorene proizvode (nevršenje svoje dužnosti). Prema tome, radnja nečinjenja koja je opisana u izreci presude, a sastoji se od neispunjavanja ugovorne obaveze, kao načina izvršenja predmetnog krivičnog dela u cilju pribavljanja protivpravne imovinske koristi iskorišćavanjem svog položaja, predstavlja jedan od načina izvršenja predmetnog krivičnog dela iz člana 234. KZ, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, da radnja izvršenja ovog krivičnog dela može biti izvršena isključivo činjenjem.

Imajući u vidu da iz izreke prvostepene presude proizlaze svi elementi krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ i to kako subjektivni - da je okrivljeni postupao u stanju uračunljivosti i sa umišljajem, tako i objektivni - radnja izvršenja krivičnog dela, za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Ostalim navodima, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti daje opširnu analizu zaključenog ugovora, aneksa ugovora, te daje osvrt na propise iz oblasti obligacionih odnosa, da li je ugovorna obaveza bila određena ili odrediva, citira pozitivnopravne propise iz ove oblasti, da li je nastupila docnja poverioca ili se nije moglo pristupiti izvršenju obaveza, te da se u konkretnoj situaciji nije radilo o elementima protivpravnosti, da se radilo o građanskoj tužbi i da je trebalo pokrenuti parnicu umesto krivičnog postupka. Ovim navodima branilac polemiše sa utvrđenim činjeničnim stanjem i osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom, na koji način osporava pobijane presude u smislu člana 440. ZKP.

Međutim povreda zakona iz člana 440. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog koga je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se Vrhovni sud u ocenu iste nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 2) i 491. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić