Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, troškove postupka opredeljeno je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 4. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom na to da je drugostepeni ocenio da u postupku koji je prethodio donošenju prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, pa ni povreda iz tačke 12. navedenog stava, kao i da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. Iz navedenog sledi da nije bilo razloga da se, u konkretnom slučaju, iako je presuda u istoj parnici već jedanput bila ukinuta, otvara rasprava pred drugostepenim sudom radi odluke o žalbi tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tokom 1978. – 1979. godine zasnovala vanbračnu zajednicu sa sada pokojnim VV, koja zajednica je trajala do njegove smrti 2010. godine. Tokom trajanja vanbračne zajednice pokojni VV je bio vlasnik preduzeća „GG“ koje sa bavilo ..., a u kome je radila i tužilja. Tokom 1984. godine VV je od prodavca „DD“ ... kupio stan u ... u ulici ... br. ... /..., površine 72 m2, koji ugovor o kupoprodaji je overen kod Opštinskog suda u Pirotu Ov.br. .../... od 22.10.2007. godine. Spornu založnu izjavu u korist tuženog, na osnovu koje je na navedenom stanu upisana vansudska hipoteka prvog reda, pok. VV je overio pred Opštinskim sudom u Pirotu dana 20.11.2007. godine (Ov.br. .../...), a radi obezbeđenja potraživanja tuženog iz ugovora o kupoprodaji i distribuciji ... od 14.11.2007. godine. Nakon smrti VV, dopunskim rešenjem o nasleđivanju Osnovnog suda u Pirotu O br.2991/2010 od 21.03.2019. godine, za njegove zakonske naslednike na predmetnom stanu oglašeni su supruga ĐĐ i deca EE, ŽŽ i ZZ, svi sa po 1/4 udela. Takođe, pravnosnažnom presudom zbog propuštanja P 1568/17 od 05.03.2018. godine utvrđeno je pravo svojine tužilje sa udelom od 1/2 trosobnog stana broj ..., površine 72 m2, koji se nalazi na ... spratu stambene zgrade broj ..., ulaz broj ..., u Ulici ... broj .../... u ... i to u odnosu na zakonske naslednike pokojnog VV (suprugu i troje dece). Prema aktuelnom stanju u katastru nepokretnosti, u listu nepokretnosti br. ..., kao vlasnici na spornom stanu upisani su tužilja i pokojni VV sa po 1/2 idealnih delova.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je predmetni stan stečen tokom trajanja vanbračne zajednice tužilje i pokojnog VV, zbog čega je založna izjava kojom je konstitusana hipoteka na stanu ništava u celosti, a imajući na umu član 171. Porodičnog zakona, kao i odredbu člana 6. stav 2. Zakona o hipoteci, kojom je propisano da se hipoteka na nepokretnoj stvari u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnoj stvari i uz saglasnost svih zajedničara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu iznoseći drugačiju pravnu argumentaciju. Naime drugostepeni sud je pošao od nesporne činjenice utvrđene u postupku i to da je pokojni VV bio u braku sa drugom osobom tokom trajanja zajednice života sa tužiljom. Stoga je, po oceni drugostepenog suda, pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je zaključeno da su tužilja i pokojni VV bili u vanbračnoj zajednici, s obzirom na to da vanbračna zajednica ne može postojati između lica kod kojih postoje bračne smetnje, a što je konkretno nesumnjivo bio slučaj. Zaključak je drugostepenog suda da je materijalno pravo pogrešno primenjeno kada je s pozivom na odredbu člana 6. stav 2. Zakona o hipoteci prvostepeni sud utvrdio da je založna izjava ništava, jer je predmetni stan predstavljao zajedničku svojinu, budući da zajednica navedednih lica nije predstavljala vanbračnu zajednicu, iz čega sledi da ni predmetni stan nije bio u režimu zajedničke imovine. Pri zauzimanju ovakvog stanovišta, drugostepeni sud je imao na umu da je u postupku radi utvrđenja sticanja u vanbračnoj zajednici doneta presuda zbog propuštanja na osnovu koje je izvršen upisa u javne knjige tužilje i pokojnog VV kao nosilaca prava susvojine, ali je zaključio da to svakako čini neosnovanim zahtev tužilje u pogledu udela sa kojim je pokojni VV i dalje upisan u javnim knjigama.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijanom odlukom je pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev.

Naime, Zakon o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/2005 – osnovni tekst), koji je važio u vreme davanja osporene založne izjave, u odredbi člana 2. propisivao je da je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi.

Članom 14. istog zakona bilo je propisano da jednostrana hipoteka nastaje na osnovu založne izjave (stav 1); da je založna izjava isprava sačinjena od strane vlasnika, kojom se on jednostrano obavezuje, ukoliko dug ne bude isplaćen o dospelosti, da poverilac naplati svoje obezbeđeno potraživanje iz vrednosti te nepokretnosti, na način propisan zakonom (stav 2); da založna izjava po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci (stav 3.) i da se upis hipoteke na osnovu založne izjave vrši na zahtev vlasnika ili poverioca (stav 4).

Prema Zakonu o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95, 101/03) predmet nasleđivanja je zaostavština (član 1. stav 1), koju čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. stav 2), a zaostavština prelazi po sili zakona na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti.

Odredbom člana 205. stav 1. tačka 1. ZPP propisano je da više lica mogu jednom tužbom da tuže, odnosno da budu tuženi (suparničari), ako su u pogledu predmeta spora u pravnoj zajednici ili ako njihova prava, odnosno obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova, odnosno ako je to zakonom propisano (stav 1. tačka 3). Takođe, odredbom člana 210. istog zakona propisano je da ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može da se reši na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari odnose i na one koji te radnje nisu preduzeli. Članom 211. ZPP propisano je da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa (stav 1), a ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev. O nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav 3).

U konkretnom slučaju, tužbom se traži utvrđenje ništavosti založne izjave koju je dao sada pokojni VV, na osnovu koje je u katastru nepokretnosti upisana hipoteka u korist tuženog, kao hipotekarnog poverioca, na celoj nepokretnosti na kojoj je, u međuvremenu, utvrđen suvlasnički udeo tužilje od 1/2. S obzirom na sadržinu pravne zaštite koju tužilja traži, tužbom su morali da budu obuhvaćeni davalac založne izjave, odnosno hipotekarni dužnik i hipotekarni poverilac, u čiju korist je potraživanje obezbeđeno hipotekom. Ovo stoga što založna izjava po formi i sadržini odgovara ugovoru o hipoteci i pitanje njene punovažnosti se mora na jednak način rešiti prema svim učesnicima materijalnopravnog odnosa. U datim okolnostima i budući da je davalac založne izjave preminuo, tužbom su morali da budu obuhvaćeni njegovi zakonski naslednici, prema kojima je bio usmeren i tužbeni zahtev u postupku u kome je utvrđen tužiljin susvojinski udeo na stanu, na kome je ustanovljeno založno pravo u korist tuženog. Sledom navedenog, a kako u predmetnoj parnici ne postoji potpuna procesna zajednica na strani tuženih, kao nužnih i jedinstvenih suparničara, to nepotpuna pasivna legitimacija vodi odbijanju tužbenog zahteva iz kog razloga je pobijana presuda potvrđena.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen, jer navedeni troškovi, saglasno odredbi člana 154. stav 1. ZPP, nisu bili potrebni za odlučivanje u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković