Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blgovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5155/2022 od 14.03.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 76/22 od 14.09.2022. godine u prvom stavu izreke tako što je obavezan tuženi da na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova za dolazak i odlazak sa rada u periodu od 01.01.2017. godine do 01.01.2020. godine isplati tužiocu novčane iznose navedene u tom stavu izreke, sa zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od njegove dospelosti do isplate, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenih do traženih iznosa odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u trećem stavu izreke tako što je obavezan tuženi da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 61.323,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je deo zahteva za naknadu troškova preko navedenog do iznosa od 110.301,00 dinar, odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da naknadi tuženom troškove drugostepenog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je, sa pozivom i na odredbu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga propisanih članom 407. tog zakona.

Tužilac je u odgovoru na reviziju predložio da se ne dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog i da se ona odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana, a tuženi obaveže na naknadu troškova postupka povodom tog pravnog leka.

Odlučujući o reviziji tužioca u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je njegova revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 05.05.2017. godine tužilac je raspoređen na radno mesto višeg referenta u Odseku za ... pri Gradskoj upravi za mesnu samoupravu i opštu upravu (iz obrazloženja tog rešenja proizilazi da je prethodnim rešenjem tuženog od 30.12.2015. godine, u zvanju višeg referenta, bio raspoređen na radno mesto ...). Tuženi je u spornom periodu isplaćivao tužiocu platu uvećanu za 50%, na ime dodatka po Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Veštačenjem je utvrđeno da postoji razlika između minimalne zarade i isplaćene plate bez uračunatog uvećanja od 50%, i da u tom slučaju postoji razlika i u isplaćenom dodatku obračunatom na iznos minimalne zarade, ali da takve razlike nema ako se minimalna zarada uporedi sa tužiočevom platom uvećanom za označeni dodatak.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da isplati razliku između minimalne zarade i osnovne plate tužioca, kao i razliku između isplaćenog dodatka na platu po označenom Zaključku Vlade Republike Srbije i tog dodatka obračunatog na iznos minimalne zarade. Po stanovištu tog suda, plata koja je tužiocu isplaćivana u spornom periodu bila je niža od minimalne zarade, pri čemu se kod upoređivanja sa iznosom minimalne zarade ne uzima u obračun dodatak koji se isplaćuje po Zaključku Vlade Republike Srbije.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i taj tužbeni zahtev odbio, prihvatajući varijantu nalaza veštaka u kojoj je minimalna zarada upoređivana sa tužiočevom platom uvećanom za dodatak od 50% i tako utvrđeno da mu je isplaćeno više od iznosa minimalne zarade.

Vrhovni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda jer smatra da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 111. Zakona o radu propisano je pravo zaposlenog na minimalnu zaradu, koja predstavlja zakonski minimum sa ciljem da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencijalnih i socijalnih potreba. Navedena odredba se, na osnovu člana 2. stav 2. Zakona o radu, primenjuje i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, jer Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 21/16) ne sadrži odredbe o pravu zaposlenog u organu lokalne samouprave na minimalnu zaradu. Takođe, Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica, kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Iz navedenih odredbi sledi da smisao i cilj zakonske norme iz člana 111. Zakona o radu proizilazi iz interesa zaposlenog, čija zarada koju ostvaruje faktičkim radom ne može biti niža od minimalne zarade, kao zakonskog minimuma.

Sledstveno izloženom, tužilac ima pravo na isplatu minimalne zarade. Pored toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 12-335/2007- 14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje plate u visini od 50%, na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Po nalazu veštaka, tužiocu je u pojedinim mesecima spornog perioda isplaćivana plata niža od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan, tužilac je imao pravo na platu u visini minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% na taj iznos. Isplaćena plata sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Zato je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na potraživanu razliku plate i dodatka na platu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija kojom tuženi pobija drugostepenu presudu kojom je odlučeno o troškovima prevoza tužioca nije dozvoljena u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer ne postoje pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, a uz reviziju nisu priložene pravnosnažne presude koje bi opravdale potrebu odlučivanja radi ujednačavanja sudske prakse.

S obzirom da nema potrebe ni za novim tumačenjem prava, to je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Revizija po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, u slučaju kada je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu nije uvek dozvoljena, već samo kada je reviziju izjavila stranka kojoj je zbog preinačenja prvostepene presude, protiv koje nije izjavila žalbu, njeno pravo uskraćeno, odnosno smanjeno. U ovom slučaju je povodom žalbe tuženog preinačena prvostepena presuda tako što su smanjeni iznosi troškova prevoza dosuđeni tužiocu. Zbog toga revizija tuženog nije dozvoljena - preinačenjem prvostepene presude je delimično odbijen tužbeni zahtev i tuženi nema pravni interes da drugostepenu presudu pobija u tom delu, a u preostalom delu kojim je odbijena njegova žalba vrednost predmeta spora je niža od onog koji je po članu 403. stav 3. ZPP propisan kao merodavan za dozvoljenost revizije.

S toga je, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po svojoj reviziji, zbog čega ima pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudsku taksu za reviziju u iznosu od 10.610,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 15.240,00 dinara. Troškovi odgovora na reviziju tuženog, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni u ovom sporu u smislu člana 154. stav 1. ZPP. Iz tih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP, odlučeno je kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković