Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Tražio je troškove na ime sastava revizije i sudske takse.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede se u reviziji ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu povodom zakupa preostalog dela na neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini na kat. parc .. Ko ... . Ugovorom od 30.04.2009. godine tužilac je pored dotadašnjeg zakupca („Plenum“ doo Beograd) stekao status zakupca na navedenom zemljištu. Obaveza zakupodavca ovde tuženog je bila da zemljište preda na korišćenje ovde tužnocu radi izgradnje poslovno - komercijalnog objekta, kao i da na istom izgradi objekte komunalne infrastrukture. Obaveza tužioca je bila da plaća iznos zakupnine, kao i naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta u ukupnom iznosu od 201.275.021.57 dinara. Dana 21.07.2009. godine zaključen je Aneks 1 Ugovora od 30.04.2009. godine, na osnovu kog je ugovor raskinut u odnosu na dosadašnjeg zakupca „Plenum“ doo Beograd, te je prava i obaveze iz ugovora preuzeo tužilac. Parnične stranke su zaključile i Ugovor od 23.07.2009. godine (uz Aneks od 13.08.2009. godine) kojim su regulisale obavezu plaćanja zakupnine i naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Radi obezbeđenja potraživanja tuženog iz predmetnog ugovornog odnosa tužilac je u skladu sa čl. 6. Ugovora od 23.07.2009. godine predao tuženom 11 ovlašćenja direktnog zaduženja i nakon toga tuženi je aktivirao predmetna sredstva obezbeđenja - ovlašćenja direktnog zaduženja, nakon čega je otpočet postupak prinudne naplate potraživanja tuženog na ime naknade za uređenje građevinskog zemljišta, u ukupnom iznosu od 183.370.102,89 dinara. Prvostepeni sud utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu po tužbi ovde tužioca protiv ovde tuženog doneta 16.10.2018. godine presuda koja je postala pravnosnažna, i to delimična i međupresuda P 4130/16, a kojom je utvrđeno da su Ugovor o zakupu od 30.04.2009. godine, Aneks tog ugovora od 21.07.2009. godine, zatim Ugovor od 23.07.2009. godine i Aneks ugovora raskinuti 05.08.2016. godine (danom podnošena tužbe), a dalje je međupresudom utvrđeno postojanje osnova tužbenog zahteva na ime povraćaja naknade za uređenje građevinskog zemljišta.

Nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu cenili pitanje pravnih posledica raskida ugovora u smislu čl. 132. Zakona o obligacionim odnosima i utvrdili da je tužbeni zahtev osnovan. Obrazlažu da je raskidom ugovora prestao da postoji pravni osnov obavezivanja i stranke su momentom raskida oslobođene svojih ugovornih obaveza. Kako su ugovori raskinuti, to predmetna ovlašćenja direktnog zaduženja koja su proizvodila pravno dejstvo do raskida ugovora (05.08.2016. godine), od momenta raskida ugovora kada prestaje da postoji pravni odnos obavezivanja, predmetna ovlašćena direktnog zaduženja više ne proizvode pravno dejstvo, zbog čega su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev kao u stavu I izreke prvostepene presude. Dalje nižestepeni sudovi obrazlažu da, s obzirom na to da je tuženi predmetna ovlašćenja direktnog zaduženja dostavio na realizaciju, to je osnovan zahtev tužioca kojim je tražio obustavu postupka prinudne naplate potraživanja iniciran predmetnim ovlašćenjima za direktno zaduženje, pa je odlučeno kao u stavu II izreke prvostepene presude.

Revizijom se osporava materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova u pogledu pravnog dejstva raskida ugovora, i ukazuje da je ugovor proizvodio pravna dejstva do momenta raskida, te da je za taj period ostalo nenamireno potraživanje koje tuženi naplaćuje upravo realizacijom sredstava obezbeđenja koji su mu predati od strane tužioca.

Revizija nije osnovana.

Prema činjeničnom utvrđenju, tužilac i tuženi su bili u obligacionom odnosu po osnovu ugovora od 30.04.2009. godine i 23.07.2009. godine kojim je tužilac stekao status zakupca preostalog dela na neizgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini na kat. parc .. KO ... . Navedeni ugovori zaključeni su u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 47/2003, 34/2006), i istim je regulisana zakupnina i naknada za uređivanje građevinskog zemljišta za izgradnju poslovno-komercijalnog objekta na parceli bliže opisanoj u samom ugovoru. Kod nesporne činjenice da su navedeni ugovori raskinuti zajedno sa pripadajućim aneksima (05.08.2016. godine), pravilno su nižestepeni sudovi posledice raskida ugovora cenili u skladu sa pravnom prirodom obligacionog odnosa koji je za cilj imao izgradnju objekta.

Naime, u ovoj vrsti zakupodavnog odnosa, za razliku od klasičnog pojma zakupa iz Zakona o obligacionim odnosima, zakupac se obavezuje da izvede sve radove na pripremanju i opremanju ostalog građevinskog zemljišta i da izgradi objekat u planiranoj površini i nameni, dok se Direkcija obavezuje da izgradi objekte komunalne infrastrukture u okviru javnog građevinskog zemljišta van kompleksa katastarske (građevinske) parcele, za šta je zakupac dužan da plati utvrđenu naknadu. U konkretnom slučaju je utvrđeno da razlog raskida ugovora leži u neispunjenju obaveze ugovornih strana, pa je svako dužan da vrati ono što je primio po raskunutom ugovoru, uključujući i sredstva obezbeđenja koja je tužilac predao tuženom, u konkretnom slučaju ovlašćenja direktnog zaduženja. Kao sredstvo obezbeđenja, njihova pravna priroda je akcesorna i budući da služi obezbeđenju ispunjenja glavne obaveze, moraju se vratiti tužiocu u situaciji kada je raskidom ugovora prestala i obaveza plaćanja zakupnine i naknade za uređenje građevinskog zemljišta.

Bez uticaja su revizijski navodi da tuženi ima pravo na naplatu zakupnine i naknade za uređenje građivinskog zemljišta koje su dospele tokom 2010, 2011. i 2012. godine kada su ova sredstva obezbeđenja i puštena na naplatu, iz razloga što je raskidom ugovora otpala i svrha preuzetih obaveza do samog raskida, pa tuženi ne može naplaćivati zakupninu i naknadu za uređenje građevinskog zemljišta po pravnom odnosu koji ni delimično nije ostvario svoju svrhu predviđenu ugovorom. Iz navedenih razloga ni sredstva obezbeđenja ne mogu proizvoditi pravno dejstvo i služiti naplati potraživanja iz raskinutog ugovora.

U datoj situaciji tuženi je u obavezi da u skladu sa odredbom člana 132. ZOO-a vrati sredstva obezbeđenja jer je otpao osnov za njihovo držanje i realizaciju, zbog čega su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava usvojili tužbene zahteve tužioca.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih su revizije izjavljene, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju nisu bili potrebni za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković