Imajući u vidu različitu praksu u identičnim pravnim i činjeničnim sporovima izraženim u presudama koje je revident dostavio uz reviziju, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1992/21 od 25.05.2021. godine, usvojen je prigovor podnosioca, ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 59/10 i naloženo stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzmu neophodne mere i radnje, u cilju unovčenja nesporne imovine stečajnog dužnika, a stečajnom sudiji da u roku od 30 dana izvesti predsednika suda koje konkretne mere su preduzete. Tužiocu je kao ... i bivšem radniku „Jugobanke“ AD Beograd, rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 22/02 od 22.05.2003. godine priznato potraživanje od 6.567,98 dinara na ime neisplaćene zarade. Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom otvoren je rešenjem Trgovinskog suda od 03.01.2022. godine i dalje je u toku. U dosadašnjem stečajnom postupku je bilo četiri unovčenja stečajne mase i tužiocu je isplaćeno 363,00 dinara, a za ostale tri isplate tužilac nije dostavio instrukcije za plaćanje na tekući račun. Potraživanje stečajnog poverioca, ovde tužioca na dan 31.10.2022. godine iznosi 18.565,98 dinara, na ime glavnog duga 6.567,98 dinara i na ime kamate 11.998,00 dinara. Prema izveštaju poverenika stečajnog upravnika od 05.07.2001. godine ne postoji državni, niti društveni kapital što proizilazi iz dostavljenog priloga – spiska akcionara sa učešćem preko 51% u ukupnoj vrednosti akcijskog kapitala. Tužilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja navedenog stečajnog postupka, ali je doprineo neisplati tačno određenog iznosa za još tri vršene isplate po rešenjima o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika u postupku stečaja, jer nije dostavio instrukcije za plaćanje na tekući račun.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev jer tužilac nije dokazao da je stečajni dužnik u predmetu Privrednog suda u Beogradu ST 59/10 privredno društvo u momentu nastanka potraživanja tužioca poslovalo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, usled čega ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i štete koju tužilac trpi i primenom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi člana 154, 155 i 172. Zakona o obligacionim odnosima odlučili kao u izreci.

Osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Izloženo stanovište nižestepenih sudova da tužena u konkretnom slučaju nije objektivno odgovorna za imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da ne postoji uzročno – posledična veza između rada organa tužene i nastale štete tužiocu jer iz izveštaja stečajnog poverenika stečajnog upravnika na dan 05.07.2001. godine ne postoji državni, odnosno društveni kapital, kao i da je tužilac svojim ponašanjem doprineo neisplati tačno određenog iznosa za još tri vršene isplate po rešenjima o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika, za sada se ne može prihvatiti.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.), odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njegove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju (zaključak usvojen na sednci Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici od 27.09.2019. godine).

Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilac, kao zaposlen u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpeo tako što nije naplatio svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, pod uslovom da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilac je stekao pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podneo je tužbu za naknadu te štete. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. S tim u vezi, bitna činjenica za odgovornost tužene je i struktura kapitala izvršnog dužnika u trenutku nastanka potraživanja, odnosno da se radi o preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Po oceni Vrhovnog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, za postojanje objektivne odgovornosti države za naknadu štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, bitna činjenica je da je u vreme nastanka potraživanja iz radnog odnosa stečajni dužnik bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Međutim, ta činjenica nije na pravilan način utvrđena od strane nižestepenih sudova.

Naime, za sada se ne može prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da na dan 05.07.2001. godine stečajni dužnik nije poslovao sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. Naime, prema izveštaju poverenika stečajnog upravnika od 31.10.2022. godine, stečajni dužnik je od 2001. godine poslovao kao privredni subjekt sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Odlukom Saveta Agencije Savezne Republike Jugoslavije za osiguranje depozita i sanaciju banaka od 05.07.2001. godine proglašene su nevažećim sve do tada emitovane akcije označene banke, čime su prestala sva prava njenih akcionara. Istog dana, Agencija je donela i odluku o emitovanju akcija banke na ime inicijalnog uloga Agencije, radi pokretanja postupka sanacije banaka, koje će Agencija otkupiti u celosti odmah po njihovom emitovanju, a u strukturi osnovnog kapitala u Jugobanci a.d. Beograd u stečaju postoji samo akcijski kapital Agencije za osiguranje depozita, ne postoji državni niti društveni kapital. Univerzalni pravni sukcesor te Agencije je Agencija za osiguranje depozita osnovana Zakonom o agenciji za osiguranje depozita dana 25.07.20025. godine („Službeni glasnik RS broj 14 od 04.02.2015. godine i 25.05.2017. godine). Agencija predstavlja samostalni pravni subjekt i funkcionalno je nezavisna od bilo kog državnog organa.

Osim toga, u konkretnom slučaju nije utvrđeno i da li bi prilikom unovčenja imovine stečajnog dužnika po još tri rešenja o delimičnoj deobi bila izvršena isplata u iznosu priznatog potraživanja.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava i imajući u vidu izveštaj poverenika stečajnog upravnika od 31.10.2022. godine na nesumnjiv način utvrditi strukturu kapitala, tj. vlasničku strukturu preduzeća stečajnog dužnika u trenutku nastanka predmetnog potraživanja i da li je tada dužnik imao većinski društveni ili državni kapital, a radi pravilne ocene o odgovornosti tužene za nastalu štetu tužiocu, te utvrditi da li bi prilikom unovčenja imovine stečajnog dužnika po još tri rešenja o delimičnoj deobi bila izvršena isplata u iznosu priznatog potraživanja, a na šta je prethodno ukazano.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković