Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 354/2022 od 03.04.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Čačku I 5904/13 isplati neisplaćenu razliku zarade za period od januara 1997. godine do juna 2004. godine u mesečnim iznosima po rešenju o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2014. godine, troškove parničnog postupka u iznosu od 47.062,15 dinara i troškova izvršenja u iznosu od 15.581,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.10.2020. godine do konačne isplate, kao neosnovan; odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz ovih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitijući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 I 197/17 od 09.12.2016. godine, usvojen je prigovor tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I 5904/13, te je naloženo izvršnom sudiji da preduzme mere da se izvršni postupak okonča u roku koji ne može biti duži od četiri meseca. Izvršni postupak pokrenut je po predlogu više izvršnih poverilaca među kojima je i ovde tužilac na osnovu izvršne isprave – presude P1 651/05 od 26.06.2008. godine dopunjene presudom od 17.02.2009. godine, koja se odnosi na potraživanje na ime zarade tužioca za period od 01.01.1997. godine do 31.12.2022. godine u iznosu od 113.399,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos do isplate. Predlog za izvršenje je usvojen rešenjem o izvršenju I 5904/13 od 03.02.2014. godine. Poslodavac tuženog je u vreme nastanka predmetnog potraživanja poslovao sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Presudom Prr 100/17 od 26.09.2017. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime neimovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu I 5904/13 isplati iznos od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja izvršnog postupka, te da tužilac trpi materijalnu štetu usled toga i to u visini neisplaćenog potraživanja u izvršnom postupku u kome mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a što je utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda. Pretrpljena imovinska šteta je uzročno – posledično vezana za povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa kako se tužena ne može osloboditi od odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg lica ni delimično, jer tužilac nije doprineo nastanku štete, to nema podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, naknada imovinske štete proistekla iz povrede prava na suđenje u razumnom roku nije vid satisfakcije za nenamireno potraživanje, već naknada stvarno pretrpljene materijalne štete a koja u ovom postupku nije dokazana, kao što nije dokazano ni da je predmetna šteta u uzročno – posledičnoj vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, budući da nije utvrđeno da je isključivi razlog nemogućnosti naplate pograživanja tužioca neadekvatno postupanje suda. Tužilac nije dokazao da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno sredstava na računima i da je poštujući redosled isplate, kao izvršni poverilac mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje propisane zakonom u cilju naplate potraživanja izvršnog poverioca. Postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja predmetnog izvršnog postupka, ali ta odgovornost ne podrazumeva po automatizmu odgovornost tužene za dug izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu, niti tu štetu može predstavljati iznos potraživanja izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku u izvršnom postupku. Stoga je primenom člana 172. stav 1. ZOO i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema poslodavcu – „Fabrika reznih alata“ u izvršnom postupku u kom je rešenje o izvršenju na predlog tužioca doneto 03.02.2013. godine. U relevatnom periodu izvršni dužnik, poslodavac tužioca je poslovao sa većinskim udeom društvenog kapitala. S obzirom da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, to postoji objektivna odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi u visini nenaplaćenih potraživanja iz izvršnog postupka (glavni dug i troškovi postupka) i troškova izvršnog postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. stav 1, 154. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Navedeni iznos odnosi se na troškove sastava revizije od strane punomoćnika iz reda advokata u iznosu od 18.000,00 dinara a prema opredeljenom troškovniku, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković