Presudom Višeg suda u Subotici Gž 360/23 od 31.10.2023. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana, potvrđena prvostepena presuda i odbijen zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stavom 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, te doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana ....2016. godine, parnične stranke, zaključile su Ugovor o kreditu broj ... kojim je banka prema članu 1. stav 1. i članu 3. stav 1. i 2. ugovora korisniku odobrila kredit u iznosu od 276.000,00 dinara. Članom 5. stav 1. tačka 1. Ugovora, ugovorena je jednokratna fiksna naknada za obradu kreditnog zahteva plativa pre puštanja kredita u tečaj u visini od 2,5% obračunat na osnovicu koja predstavlja iznos odobrenog kredita, sa dospećem za plaćanje na dan puštanja sredstava kredita u tečaj. Prema članu 16. stav 2. zaključenjem ugovora korisnik kredita prihvata da je upoznat sa Tarifom naknada za usluge banke, Opštim uslovima poslovanja banke i da ih u celini prihvata, da je od AIK banke primio ponudu i sva prateća dokumenta (plan otplate kredita i pregled obaveznih elemenata kredita). Tužena je dana 05.04.2016. godine, pustila na korišćenje odobreni kredit uplatom iznosa na račun tužioca i istom prilikom po osnovu člana 5. stav 1. tačka 1. na ime fiksne jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva od 2,5% od iznosa odobrenog kredita naplatila iznos od 6.900,00 dinara. Tužena je tokom postupka dostavila ponudu banke potpisanu od strane korisnika kredita, u fotokopiji.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tužena banka nije dokazala da je ispunila obavezu da informiše tužioca o tome šta čini predmet njegove obaveze jer ponuda koja je priključena spisu predmeta ne sadrži podatak o ovim troškovima, niti je ista dostavljena u orginalu, pa zaključuju da dostavljanjem ponude u fotokopiji, tužena nije dokazala da je zaključenju predmetnog Ugovora o kreditu prethodila predugovorna faza i u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utvrđuje ništavost sporne ugovorne odredbe.

Osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sa stanovišta Vrhovnog suda, neutemeljen je zaključak nižestepenih sudova da tužilac u postupku koji je prethodio ugovaranju kredita nije bio upoznat sa svim troškovima i naknadama koje je trebalo da plati banci, odnosno da tužena banka nije dostavila tužiocu ponudu za zaključenje ugovora. U vreme zaključenja ugovora na snazi je bila Odluka o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“, br. 65/2011). Odredbom tačke 12. propisano je da je banka dužna da korisniku, pre zaključenja ugovora o kreditu, uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu Priloga 1. U konkretnom slučaju, tužena banka je kao dokaz postupanja po navedenoj odredbi Odluke NBS-a, dostavila Ponudu za zaključenje ugovora u kojoj su sadržani svi podaci neophodni da se tužilac kao korisnik kredita upozna sa uslovima zaključenja ugovora i visinom svoje obaveze, uključujući i obavezu plaćanja troškove obrade kredita. Iako je tužilac osporio formu obrazca dostavljene ponude, tokom postupka nije izneo tvrdnju da nije potpisao ponudu, te da mu ista nije uručena, zbog čega nedostavljanje ponude u izvorniku ne dovodi u sumnju sadržinu predmetne potvrde na kojoj se nalazi tužiočev potpis, koji tužilac nije izričito osporio. Stoga, u datoj situaciji ne može se prihvatiti materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije dostavio ponudu za zaključenje ugovora na osnovu koje bi tužilac bio na jasan i transparentan način upoznat sa sadržinom svoje obaveze. Pored toga, iz činjeničnih navoda tužbe proizilazi da za tužioca pitanje uručenja ponude nije bilo sporno, niti je bilo sporno da je tužilac obavešten da će banka prilikom zaključenja predmetnog ugovora od korisnika naplatiti naknadu na ime obrade kreditnog zahteva u iznosu od 2,5 % od iznosa odobrenog kredita. Naprotiv, tužilac je bio upoznat sa obavezom plaćanja predmetnih troškova, ali ne i sa njihovom strukturom, što prema dopuni pravnog stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita usvojenoj na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 16.09.2021. godine, banka nije dužna da obrazlaže.

Stoga, kako nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo na činjenično stanje koje proizlazi iz dostavljenih dokaza, to nižestepene odluke nisu pravilne, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sporne ugovorne odredbe iz člana 5. stav 1. tačka 1. Ugovora i odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Primenom odredbe člana 150, 153, 163. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je tuženom dosudio naknadu za troškove postupka, prema određenom zahtevu tuženog, u ukupnom iznosu od 73.700,00 dinara i to na ime zastupanja na dva održana ročišta od po 10.500,00 dinara, iznos od 21.600,00 dinara za sastav žalbe ( 18.000,00 uvećano za 20 % na ime PDV-a), iznos od 21.600,00 dinara za sastav revizije ( 18.000,00 dinara uvećano za 20 % na ime PDV-a), iznos od 3.800,00 dinara na ime takse za reviziju i iznos od 5.700,00 dinara na ime takse za odluku po reviziji. Tuženom nisu dosuđeni troškovi sudskih taksi u žalbenom postupku jer tuženi ove troškove nije opredelio po visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković