Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 668/22 od 25.03.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 512/20 od 28.10.2021. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom, četrnaestom i petnaestom izreke, a žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 512/20 od 28.10.2021. godine u stavu šesnaestom i sedamnaestom izreke i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom. Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije osnov za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.02.2016. do 21.03.2020. godine, na osnovu 16 zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog, neprekidno obavljao istovrsne poslove „... za održavanje ...“ koji su sistematizovani Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta, važećim u spornom periodu. Navedeni ugovori su zaključeni za obavljanje poslova koji ne predstavljaju privremene i povremene poslove prilikom obavljanja svih tih poslova po naznačenim ugovorima tužilac nije imao prekida u radu. Poslove je obavljao kontinuirano.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 197. Zakona o radu zaključio da su osporeni ugovori ništavi jer su protivni prinudnim propisima u smislu odredbe člana 103. ZOO. Predmetni ugovori su od strane tuženog predstavljani kao radni odnos van standardnog radnog odnosa ali kako isti nisu predstavljali privremene i povremene poslove i postoji kontinuitet u radu, to je sud zaključio da su isti ništavi.

U pogledu zahteva za preobražaj radnog odnosa sa određenog radnog vremena na neodređeno radno vreme prvostepeni sud je polazeći od odredbe člana 37. Zakona o radu utvrdio da je radni odnos tužioca koji je kod tuženog trajao u kontinuitetu duže od 24 meseca, da nije bilo prekida od 30 dana niti najmanje pet radnih dana, pa je zaključio da je tužilac radni odnos zasnovao na neodređeno vreme shodno citiranoj odredbi člana 37. st. 2, 3. i 6. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda vezano za utvrđenje ništavosti zaključenih ugovora o radu, nalazeći da ako je tužilac radio iste poslove po svim zaključenim ugovorima da u konkretnom slučaju to ima smatrati kao jednim ugovorom. Prihvatio je i obrazloženje prvostepenog suda da se u ovom slučaju ne radi o istovrsnim poslovima kod istog poslodavca jer je zakon bio zloupotrebljavan. Suštinu ovakvog ugovora treba posmatrati kroz pravnu prirodu ugovora jer njegovu suštinu ne opredeljuje naziv već suština pravnog odnosa koji je njime zasnovan. Tužilac je za sporni period obavljao istovrsne poslove što ukazuje na postojanje stalne potrebe kod poslodavca za radnikom koji obavljao takve poslove a to potvrđuje sama činjenica da su u pitanju i poslovi koji su po pravilniku tuženog bili sistematizovani. U tom delu je potvrdio prvostepenu presudu. Međutim, vezano za deo tužbenog zahteva tužioca za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud u tom delu pogrešno primenio materijalno pravo. Zaključio je da prvostepeni sud nije imao u vidu odredbe Zakona o budžetskom sistemu. Tuženi je korisnik javnih sredstava, Zakon o budžetskom sistemu je zabranio popunjavanje slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta. Odredbe tog zakona predstavljaju lex specialis u odnosu na Zakon o radu, a što proizlazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Popunjavanje slobodnih radnih mesta i zasnivanje ugovora o radu sa novim licima moglo se preduzeti samo uz saglasnost ovlašćenog tela Vlade i uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Kako je odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom primenjuju se odredbe ovog zakona. Proizlazi da su odredbe Zakona o budžetskom sistemu lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za preobražaj radnog odnosa tužioca sa određenog na određeno vreme pa je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev tužioca (stav šesnaesti i sedamnaesti izreke).

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo u preinačujućem delu presude.

Naime, odredbom člana 37. Zakona o radu, propisano u kojim slučajevima rad na određeno vreme može prerasti u rad na neodređeno vreme. Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 108/13) propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa drugim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine (član 27e stav 34), a kasnijim izmenama te odredbe zabrana je produžavana do isteka svake sledeće kalendarske godine. Izuzetno od ove zabrane radni odnos sa novim licima mogao se zasnivati uz saglasnost Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva (član 27e stav 35). Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Stoga je drugostepeni sud pravilno postupio kada je primenio naznačene odredbe i preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Navodima iz revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Neprihvatljivo je stanovište izneto u reviziji da se ovakvim tumačenjem Zakona o budžetskom sistemu narušava odredba člana 60. Ustava Republike Srbije, a ovo iz razloga što odredbe Ustava regulišu načela i predstavljaju opšte norme čija se primena dalje razrađuje posebnim zakonskim propisima. Određenim zakonskim propisima mogu biti suspendovane određene odredbe drugih zakonskih propisa, a koji pripadaju zakonima istog ranga u pogledu važnosti, što je i ovde slučaj jer Zakon o budžetskom sistemu u paraleli sa Zakonom o radu predstavlja zakon opšteg karaktera, ali s obzirom da Zakon o budžetskom sistemu sadrži posebnu normu kao lex specialis, to je ista morala biti primenjena pod uslovima kojima je propisano.

Shodno iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Sud nije dosudio tuženom troškove vezano za odgovor na reviziju i takse, imajući u vidu činjenicu da odgovor na reviziju nije obavezan (član 154. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković