Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Naknadu troškova je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu sporazuma o međudržavnom projektu KOL-1 koji je SFR Jugoslavija potpisala sa Republikom Irak 25.09.1974. godine, ugovorena je izgradnja industrijsko-hemijskog kompleksa u Republici Irak po principu „ključ u ruke“. Naručilac posla je Republika Irak. U cilju izvršenja tog sporazuma tuženi je, kao nosilac posla, sa više saugovarača zaključio Ugovor o realizaciji Projekta KOL-1 od 18.12.1974. godine. Jedan od saugovarača, za deo građevinskih radova i infrastrukture, bio je GP „Rad“ Beograd, koji je, kako je navedeno u ugovoru, isti zaključio u svoje ime i za račun svojih OUR i kooperanata, među kojima je bio i OOUR „Janko Lisjak“ iz Beograda i „Svetlost“ iz Beograda. Ugovoren je poseban status GP „Rad“ u odnosu na kupca. Propisano je da tuženi utvrđuje plan organizacije poslova, vodi pregovore i zaključuje ugovor sa kupcem, obavlja sve spoljnotrgovinske i druge poslove u vezi predmeta ugovora itd, za šta mu pripada naknada prema vrednosti efektivnih troškova koji se odnose na građevinske radove i infrastrukturu. GP „Rad“ preuzima zadatak da izvrši obaveze koje su predmet Aneksa 6 uz Ugovor sa kupcem. Saugovarači će izvršiti naplatu radova po ovom Ugovoru saglasno odredbama Ugovora sa kupcem i Aneksa, posebno po odredbama Aneksa br. 6 za radove iz građevinskog dela i infrastrukture. Sva novčana sredstva koja je kupac dužan da plati za te radove u smislu Aneksa br. 6 biće uplaćena na račune koje odredi GP „Rad“, a po završenom poslu nosilac posla će uraditi definitivni obračun stvarnih i troškova po kalkulativnim elementima za čiju primenu je dobio saglasnost saugovarača, nosilac posla će da obezbedi naplatu i stavi na raspolaganje saugovaračima sredstva koja su potrebna za uredno izvršavanje poslova, avansa, naplatu situacija, naplatu pojedinih faza posla kako se to utvrđuje ugovorom između nosioca posla i kupca i posebnim planom za pojedine saugovarače. Aneksom br. 6 zaključenim između iračkog investitora kao kupca i tuženog kao ugovarača, određeno je da će GP „Rad“ dejstvovati u ime ugovarača u delu koji se odnosi na građevinske radove i infrastrukturu. Kupac i ugovarač su se sporazumeli da će GP „Rad“ angažovati preduzeća „Janko Lisjak“ i „Svetlost“ kao svoje podugovarače, te da će kupac platiti ovim podugovaračima za izvođenje instalacionih radova. Dalje izvođači građevinskih radova i infrastrukture će sačiniti podugovore, a u njima će ugovarač, GP „Rad“ i njegovi podugovarači, ovde tužilac i „Svetlost“ zameniti kupca, odnosno ugovarača u ovom Aneksu.

Sporazumom od 10.01.2008. godine koji je zaključen između tuženog i Republike Irak konačno je usaglašen iznos neizmirenog duga Iraka prema tuženom u skladu sa ugovorima sa stanjem na dan 31.12.2007. godine, te da će dana 21.01.2008. godine Republika Irak isplatiti tuženom iznos koji predstavlja 10.25% usaglašenog duga na koji način će se Irak i svi drugi dužnici osloboditi svih obaveza iz ugovora. Tuženi je pristao, izjavio i jemčio Iraku u svoje ime i u ime svih entiteta koji imaju korisničke interese u bilo kom ugovoru (krajnji poverioci) da ima punovažno zakonsko pravo i ovlašćenje da pristupi ovom sporazumu i da primi iznos koji je predmet razmatranja ovog sporazuma kao potpunu naknadu za otpis svih iznosa koji se odnose na ugovore i da u celini izvrši razrešenje, oslobađanje i namirenje svih potraživanja iz ugovora. Dopisima od 11.03.2009. godine i od 07.07.2009. godine, upućenim tužiocu i GP „Rad“ Beograd u stečaju, tuženi je obavestio navedena preduzeća da je na osnovu Sporazuma od 10.01.2008. godine koji je zaključio sa Republikom Irak, a za građevinske radove na Projektu KOL-1, naplaćeno 523.996,57 USD na ime zamenjenog duga. U dopisu je, između ostalog, navedeno i to da bi po sporazumu od 10.01.2008. godine HS „Janko Lisjak“ pripao iznos od 393.920,45 USD, da bi on trebalo da se prenese direktno HS „Janko Lisjak“, ali da nije sačinjen konačni obračun svih učesnika u poslu, te da tuženi ne može da prenese naplaćeni zamenjeni dug ni GP „Rad“ u stečaju ni HS „Janko Lisjak“ AD Beograd. Ukazano je da GP „Rad“ u stečaju treba ili da prizna HS „Janko Lisjak“ ukupan iznos duga utvrđenog na dan 31.12.2007. godine ili da se saglasi da se HS „Janko Lisjak“ može direktno isplatiti iznos pripadajućeg zamenjenog duga od strane tuženog nakon sačinjavanja konačnog obračuna, te da isplatu spornog iznosa može izvršiti tek po sačinjavanju zajedničkog obračuna grupacije „Rad“, „Janko Lisjak“ i „Svetlost“. Nakon toga sačinjen je Sporazum od 11.09.2018. godine, između PP „Rad“ DP Beograd u stečaju, „Janko Lisjak“ a.d. Beograd u stečaju i „Svetlost“ a.d. Beograd, kojim su ugovorne strane regulisale međusobne odnose za naplaćene izvedene radove na Projektu KOL-1 u Iraku i učešće svake od njih u raspodeli iznosa od 523.996,57 USD sa pripadajućom kamatom od dana naplate ovog iznosa 2008. godine od strane Jugoimport SDPR J.P. Beograd. Saglasile su se da se iznos od 523.996,57 USD raspodeli članicama prema usaglašenom procentu učešća tako da se ovde tužiocu isplati iznos od 338.455,79 USD, što predstavlja učešće od 64,59% uvećano za pripadajuću kamatu od dana naplate potraživanja pa do isplate.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da su tužilac i „Svetlost“ a.d. iz Beograda, kao podizvođači GP „Rad“ iz Beograda, u odnosu na tuženog imali isti status, te da podizvođači imaju jednaka prava i obaveze kao i GP „Rad“. Dalje nalazi da je Sporazumom od 11.09.2018. godine sačinjen konačni obračun za izvedene radove na Projektu KOL-1 u Iraku, čiju je vrednost naplatio tuženi, te da su time ispunjeni uslovi za isplatu utuženog potraživanja tužiocu direktno. Po oceni prvostepenog suda, iako tužilac i tuženi nisu bili u ugovornom odnosu zaključenjem određenog imenovanog ugovora, kao učesnici u realizaciji navedenog projekta i na osnovu kasnije dokumentacije su bili nosioci prava i obaveza jedan prema drugom. Prvostepeni sud je cenio i istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, te je našao da predmetno potraživanje nije zastarelo, primenom odredbe člana 374. ZOO, računajući propisani rok za zastarelost od sačinjavanja Sporazuma od 11.09.2018. godine između članica grupacije o učešću svake od njih u raspodeli iznosa od 523.996,57 USD, kao uslov iz dopisa tuženog od 11.09.2018. godine. pa je tužbeni zahtev usvojen.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda u oceni prigovora zastarelosti. Drugostepeni sud je na stanovištu da su parnične strane u međusobnom pravnom odnosu iz ugovora o komisionu, koga je sa tuženim zaključio GP Rad i u ime i za račun tužioca 18.12.1974. godine. Utvrđena je činjenica da je tuženi po osnovu radova koje je izveo tužilac, u grupi sa GP „Rad“ i „Svetlost“, naplatio iznos od 523.996,57 USD. Prema odredbi člana 780. Zakona o obligacionim odnosima, komisionar je dužan položiti račun o obavljenom poslu bez nepotrebnog odlaganja i predati komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun. Za međusobna potraživanja stranaka iz ovog ugovora primenjuje se rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da je, prema utvrđenim činjenicama, tužilac o naplaćenom iznosu primljenom nakon saldiranja duga stranog investitora, i delimičnog otpisa, od tuženog obavešten dopisom od 11.03.2009. godine prvi put, a zatim dopisom od 07.07.2009. godine, drugostepeni sud zaključuje da je protekao trogodišnji rok zastarelosti, jer je tužba podneta 08.01.2019. godine. S obzirom na navedeno, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Revizija tužioca nije osnovana.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da se u konkretnom slučaju trogodišnji rok zastarelosti računa počev od 11.09.2018. godine kada je zaključen Sporazum između tužioca, tuženog i GP „Svetlost“, niti se pak u konkretnom slučaju može primeniti desetogodišnji rok zastarelosti, propisan za potraživanja po osnovu stečenog bez osnova.

Naime, u konkretnom slučaju parnične stranke su zasnovale međusobni obligacioni odnos, povodom realizacije projekta KOL-1 u Iraku u kom je investitor država Irak, tuženi nosilac posla, a tužilac neposredni izvođač radova koga je u ugovornom odnosu sa tuženim zastupao GP „Rad“. Drugostepeni sud pravilno pravni odnos između tužioca i tuženog kvalifikuje kao ugovor o komisionu, budući da je ugovorom predviđeno da tuženi utvrđuje plan organizacije poslova, vodi pregovore i zaključuje ugovor sa kupcem, obavlja sve spoljnotrgovinske i druge poslove u vezi predmeta ugovora, te da će tuženi kao nosilac posla da obezbedi naplatu i stavi na raspolaganje saugovaračima sredstva koja su potrebna za uredno izvršavanje poslova, avansa, naplatu situacija, naplatu pojedinih faza posla kako se to utvrđuje ugovorom između nosioca posla i kupca i posebnim planom za pojedine saugovarače. Navedene obaveze tuženog koje je preuzeo prema tužiocu, odgovaraju obavezama komisionara u smislu odredbe člana 771. Zakona o obligacionim odnosima. Tuženi je u svoje ime, i u ime i za račun svih entiteta koji imaju korisničke interese u bilo kom ugovoru (krajnji poverioci) primio novčana sredstva po Sporazumu od 10.01.2008. godine koji je zaključio sa Republikom Irak, o čemu je izvestio tužioca u smislu člana 780. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima navedenim dopisima, od kad je bio u obavezi da pripadajući novčani iznos prenese na izvođače radova, između ostalog i ovde tužiocu, u skladu sa odredbom člana 780. stav 2. ZOO. Rok zastarelosti potraživanja tužioca prema tuženom je tri godine u skladu sa odredbom člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kako to pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Tužilac je mogao da zahteva isplatu navedenog iznosa odmah nakon prijema dopisa od 10.03.2009. godine, a zatim i dopisa od 07.07.2009. godine, u kojim tuženi nedvosmisleno priznaje obavezu prema tužiocu u iznosu od 393.920,45 USD. Činjenica da je tuženi u dopisu zahtevao sačinjavanje zajedničkog obračuna grupacije „Rad“, „Janko Lisjak“ i „Svetlost“, ne znači da je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze tek po sačinjavanju navedenog obračuna. Ovo iz razloga što je tužilac znao visinu svog potraživanja koja je direktno priznata od strane tuženog, pa sačinjavanje zajedničkog obračuna u toj situaciji ima samo evidencioni karakter, i ne utiče na početak (niti tok) roka zastarelosti.

U skladu sa navedenim, ni kvalifikovanje predmetnog obligacionog odnosa kao ugovora o građenju kako to čini tužilac, ne bi imalo za posledicu računanje zastarnog roka počev od sačinjavanja konačnog obračuna (kako se to inače čini kod ugovora ove vrste), jer se ne radi o odnosu investitora i izvođača. Sporazum koji su sačinili tužilac i druga dva člana grupacije 11.09.2018. godine, kojim su u okviru iznosa koji je tuženi naplatio od stranog investitora međusobno opredelili svoja potraživanja prema tuženom, svakako ne može imati značaj konačnog obračuna iz ugovora o građenju između tužioca i tuženog. Stoga, od obaveštavanja tužioca od strane da mu na ime realizacije projekta KOL-1 u Iraku pripada iznos od 393.920,45 USD, u konkretnoj situaciji predstavlja polaganje računa od strane komisionara komitentu, u smislu odredbe člana 780. stav 1. ZOO, koji je dovoljan da tužilac zahteva od tuženog da mu preda pripadajući iznos koji je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun, u narednom periodu od tri godine, što tužilac nije učinio. Takođe, ne može se prihvatiti ni argumentacija da se na utuženo potraživanje ima primeniti opšti rok zastarelosti pozivom na odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što su parnične stranke bile u ugovornom odnosu povodom realizacije pomenutog projekta, pa stoga nepostupanje tužioca po utvrđenim sporazumima i ugovorima može predstavljati samo kršenje ugovornih odredbi, konkretno ugovora o komisionu. Za iznos koji je tuženi primio postoji pravni osnov u navedenim odredbama ugovora zaključenog sa tužiocem i Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga se na utuženo potraživanje ne može primeniti desetogodišnji zastarni rok po osnovu pravno neosnovanog obogaćenja.

Prema iznetom, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca zastarelo, te je tužbeni zahtev odbio primenom odredaba člana 360. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković