Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2925/21 od 10.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 680/17 od 17.02.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23- drugi zakon) nalazeći da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na isplatu jednake zarade, nakon statusnih promena, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, još godinu dana, odnosno u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ d.o.o. primenjivao opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine). Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik nije utvrđivao jedinstvenu cenu radnog časa za sve zaposlene, već posebnu cenu radnog časa za Ogranak „Kolubara Metal“ d.o.o., dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Ogranak „Kolubara Metal“ d.o.o. kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijetima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim je u februaru 2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. U periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ d.o.o. utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“, čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“ d.o.o., odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“ d.o.o. U utuženom periodu, tužiocu je obračunata i isplaćena zarada po ceni radnog časa koja je niža od vrednosti radnog časa utvrđenog za ostale organizacione delove RB „Kolubara“. Tužilac na ime naknade štete potražuje pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između isplaćene zarade i zarade koja bi bila isplaćena primenom vrednosti radnog sata u ostalim organizacionim delovima u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan i obavezao je tuženog da tužiocu za navedeni period na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade isplati utvrđene novčane iznose. Po nalaženju prvostepenog suda, zaposlenima preuzetim iz PD „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci u spornom periodu obračunavana je i isplaćivana zarada primenom manje vrednosti radnog časa u odnosu na vrednost radnog časa za obračun zarade zaposlenima u PD RB „Kolubara“, što je suprotno odredbi člana 104. Zakona o radu. Poslodavac sledbenik je u roku iz člana 150. Zakona o radu imao mogućnost da izmeni opšte akte i zaključi novi kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta i na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda, u februaru 2015. godine.

Drugostepeni sud je potvrdio drugostepenu presudu, prihvativši pravno stanovište i date razloge prvostepenog suda. Zaposleni iz pripojenog privrednog društva bez opravdanog razloga su stavljeni u neravnopravni položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade, prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužilac ima pravo na potraživanu naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva nije pravilno.

Odredbom člana 147. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca.

Prema odredbi člana 150. istog zakona, poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen nov kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora „ Kolubara-Metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualno veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti. Ova odredba je davala mogućnost da se vrednost radnog časa određuje i u nižem iznosu od cene rada kod tuženog i to na osnovu sporazuma sa sindikatom.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte PD „Kolubara Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150 Zakona o radu. Odredbom člana 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. Nižestepeni sudovi nalaze da je primenom odredbe člana 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, u toku 2013. godine, mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti i to dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakav pravni stav nije pravilan, jer je poslodavac prethodnik imao ovkašćenje da u periodu kada je samostalno poslovao utvrđuje vrednost radnog časa za svoje zaposlene, te je u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika , dakle i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika ne bude zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strana poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju nije dokazano da je do toga došlo. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u janauaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru te godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Stoga su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati razliku između manje isplaćene zarade za utuženi period, iz kog razloga su nižestepene presude preinačene i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Prema konačnom uspehu tuežnog u sporu, primenom člana 153, 154 i 163 ZPP. tuženom pripada pravo na naknadu celog postupka, što je u konkretnom slučaju trošak sastava revizije od strane advokata u iznosu od 21.600,00 dinara (18.000,00 dinara + 20% PDV-a) prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važeći u vreme preduzimanja te parnične radnje.Troškovi na ime sudske takse na odgovor na tužbu i reviziju nisu priznati, jer isti shodno članu 163. stav 2. ZPP nisu opredeljeni po visini.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković