Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, ukazivanjem u reviziji da je odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno, navodima da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Rumi P 3536/10 pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilje za poništaj predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i da su u tom postupku sudovi rešili prethodno pitanje o nepostojanju razloga za apsolutnu ništavost predmetnog ugovora. Naime, pravnosnažnost se odnosi samo na deo presude kojim se odlučuje o osnovanosti zahteva, a ne i na one delove kojima se daje obrazloženje za datu odluku, odnosno pravnosnažna postaje samo odluka o osnovanosti tužbenog zahteva sadržana u izreci presude, a ne i razlozi i stvovi suda o činjeničnom i pravnom osnovu spora koji predstavljaju razloge za donošenje odluke i sadržani su u njenom obrazloženju. U navedenom predmetu Osnovnog suda u Rumi P 3536/10 odlučeno je o tužbenom zahtevu za poništaj predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, pa nema identiteta odnosno istovetnosti tužbenog zahteva kao u ovoj parnici.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja i majka tužene VV, kao dugogodišnje poznanice su se u toku 2008. i 2009. godine intenzivno družile, posećivale i održavale prijateljske odnose i u tom periodu tužilja je od majke tužene pozajmila najpre iznos od 20.000 evra, a zatim u više navrata nekoliko manjih novčanih iznosa. Do kraja 2009. godine, tužilja nije bila u mogućnosti da vrati zajam zbog čega je nameravala da proda porodičnu stambenu zgradu u ulici ... broj ... u ... ili da je prenese zajmodavcu VV u svojinu, kako bi u slučaju da predmetni zajam ne bude vraćen zajmodavac iz njene vrednosti naplatila svoje potraživanje. Tužilja je pravo svojine na navedenoj nepokretnosti stekla na osnovu bračne tekovine koja je utvrđena sudskim poravnanjem zaključenim između tužilje i supruga pred Opštinskim sudom u Rumi pod brojem P 559/09. Tužilja je dana 29.12.2009. godine, zaključila sporazum o međusobnom dužničko-poverilačkom odnosu sa zajmodavcem VV, kao poveriocem kojim je regulisano pitanje duga u iznosu od 77.400 evra, koji je nastao tokom 2009. godine sukcesivnim uzimaljem pozajmica za lične potrebe. Po sporazumu tužilja se kao dužnik obavezala da će dug isplatiti poveriocu najkasnije do kraja februara 2010. godine, a u slučaju proteka ovog roka i neizmirenja duga ugovorne strane će svoje međusobne odnose rešiti novim ugovorom. Pored toga, sporazumele su se da će dužnik radi obezbeđenja naplate potraživanja poverioca iz ovog ugovora dati izjavu kojom dozvoljava zabeležbu zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti dužnika koja se vodi u ZKUL ... KO ..., a koja predstavlja nepokretnost kuću broj ..., u ulici ... u ... na kp br ..., a dužnik se obavezala da nepokretnost navedenu u sporazumu stavi u promet radi prodaje i isplate duga poveriocu, te je svojim potpisom na sporazumu ovlastila poverioca da u njeno ime može vršiti prodaju napred navedene nepokretnosti po ceni od 150.000 evra. Navedeni sporazum su potpisale zajmodavac VV, kao poverilac i tužilja kao dužnik. Krajem 2009. godine, VV je bila narušenog psihičkog zdravlja pa je o uslovima vraćanja predmetnog zajma tužilja dalje pregovarala sa njenom ćerkom, ovde tuženom. Pre dospelosti duga po osnovu zajma (kraj februara 2010. godine) dana 05.01.2010. godine, zaključen je između tužilje kao prodavca i tužene kao kupca predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti upisane u ZKUL broj ... KO ..., koja se sastoji od kuće broj ... i jedne zgrade u ulici ... u ... na kp br ... površine 1 ar i 54 m2. U članu 2. ugovora je konstatatovano da je prodavac od strane kupca u celini isplaćen za ugovorenu kupoprodajnu cenu koja predstavlja dug tužilje prema VV iz .. – majci kupca iz ovog ugovora. Ugovorom je potvrđeno da je kupac upoznat sa činjenicom da je predmetna nepokretnost opterećena zabranom otuđenja i opterećenja iste do namirenja potraživanja prema VV iz ..., a koja zabeležba je izvršena na osnovu overene izjave prodavca poslovni broj Ov .../... od 28.12.2009. godine u Opštinskom sudu u Rumi. Ugovorom je potvrđeno da je kupac u celosti izmirio dugovanje prodavca prema VV na koji način je izvršena isplata ugovorene kupoprodajne cene prodavcu te da po tom osnovu nema više nikakvih potraživanja i konstatovano da kupac stupa u posed nepokretnosti odmah po zaključenju ugovora, te da prodavac dozvoljava kupcu da se bez njenog daljeg pitanja može u zemljišnim i katastarskim knjigama uknjižiti kao vlasnik predmetne nepokretnosti. Navedeni ugovor je potpisan od strane tužilje i tužene, potpisi overeni 06.01.2010. godine u Osnovnom sudu u Beogradu pod Ov .../... . Dana 01.02.2010. godine, VV je dala izjavu da je u celini izmirena u svom potraživanju prema tužilji, koja je overena u Osnovnom sudu u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica Ruma, pod brojem Ov .../... . Nakon toga 14.05.2011. godine, između tužene, kao prodavca i GG i DD, kao kupaca zaključen je ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti i u listu nepokretnosti broj ... KO ... kupci GG i DD su upisani kao nosioci prava svojine na kući broj ... i zgradi u ulici ... u ... na kp br ... KO ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen između parničnih stranaka apsolutno ništav pravni posao, jer je zaključen u cilju sticanja prava svojine na nepokretnosti kojom je prethodno obezbeđen dug po osnovu zajma za slučaj neispunjenja obaveze zajmoprimca, a što predstavlja nedopušten pravni osnov u smislu članova 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, navedni ugovor o kupoprodaji je prividan pravni posao i ne ispunjava uslove pravne valjanosti (član 66. stav 1. ZOO) jer nije bilo stvarne volje ugovarača da zaključe ugovor o kupoprodaji, već je usmeren na prenos prava svojine na tuženu, kao vid izmirenja obaveze tužilje prema majci tužene pre dospelosti potraživanja iz ugovora o zajmu. Ugovor takođe ne sadrži jasno određenu kupoprodajnu cenu, niti podatke pomoću kojih bi ona mogla biti određena te nema pravno dejstvo u smislu odredbe člana 462. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 66. Zakona o obligacionim odnosima prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu. Simulovani ugovor spada u kategoriju poslova u kojima volja nije istinska, jer kao u konkretnom slučaju ugovarači zaključuju naizgled ugovor o kupoprodaji nepokretnosti konstatujući u njemu da ugovorena kupoprodajna cena predstavlja dug tužilje prema VV iz ... – majci kupca (tužene) iz ovog ugovora i da je kupac u celosti izmirio dugovanje prodavca prema VV na koji način je izvršena isplata ugovorene kupoprodajne cene prodavcu. U situaciji kada je pre dospelosti obaveze tužilje za vraćanje zajma (kraj februara 2010. godine) zaključen između stranaka pravni posao, kao ugovor o kuporodaji nepokretnosti, to je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je reč o prividnom pravnom poslu u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koji nije rezultat prave volja ugovarača, već je usmeren na prenos prava svojine na nepokretnosti, kao vid izmirenja obaveze tužilje prema majci tužene, a pre dospelosti potraživanja iz ugovora o zajmu. Sledom navedenog kao neosnovani su ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Bez uticaja je ukazivanje revidenta da stranke nisu zaključile ugovor o zalozi, kao i na odredbu člana 309. Zakona o obligacionim odnosima koja se odnosi na situaciju kada dužnik preda poveriocu neku stvar ili koje drugo imovinsko pravo da ih proda i iz postignutog iznosa naplati svoje potraživanja, što ovde nije slučaj.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković