Protiv presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20 – u daljem tekstu ZPP), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od oktobra 2019. godine u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu graničnog policajca u Stanici granične policije Beograd, Služba za ... „...“. Prilikom prijema u radni odnos tužilac je imao prebivlište u mestu ..., ... i od tada svakog dana dolazi i odlazi sa posla autobusom ili sopstvenim prevozom na relaciji ... - Beograd – ..., sve do novembra 2020. godine. Takođe, tužilac je u periodu od 16. decembra 2019. godine do 09. marta 2020. godine, privremeno od strane matične policijske stanice, bio upućen na rad u Policijsku stanicu ... radi obavljanja pripravničkog staža, u kom periodu je tužilac takođe koristio prevoz na relaciji ... - Beograd - .... Tužilac je podneo zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, uz priloženu potvrdu prevoznika „...“ o visini cene mesečne karte u iznosu od 32.240,00 dinara. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, tužena je u spornom periodu tužiocu na ime troškova prevoza isplatila iznos od 3.275,00 dinara, koji se odnosi na cenu karte u javnom gradskom prevozu Grada Beograda, a ukupni troškovi dolaska i odlaska sa rada na relaciji ... - Beograd - ... za period oktobar 2019. godine do novembra 2020. godine prema prvoj varnijanti nalaza sudskog veštaka iznosi 241.800,00 dinara (kada su uzeti u obzir i dani na rednim listama navedenog „poseban zadatak“) dok prema drugoj varijanti nalaza veštaka troškovi dolaska i odlaska na rad na relaciji ... - Beograd - ... za sporni period iznosi 180.700,00 dinara (kada nisu uzeti u obzir dani kada je na rednim listama navedeno „poseban zadatak“).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilac ima pravo na isplatu troškova prevoza, jer je u spornom periodu svoje poslove redovno obavljao i na posao dolazio sopstvenim prevozom ili autobusom pri čemu mu je bio isplaćivan samo deo troškova prevoza, odnosno nije mu isplaćivan pun iznos na ime troškova prevoza, zbog čega je imao dodatne troškove i time umanjenje svoje imovine, to mu na osnovu člana 189. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ br. 6/16, 24/18 i 87/18) i člana 4. Uredbe o načinu ostvarivanja prava policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada („Službeni glasnik Republike Srbije“ 62/19, 113/20) pripada naknada navedenih troškova prevoza za sporni period.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima pripada u smislu člana 140. Zakona o državnim službenicima, ukoliko podnesu pismeni zahtev funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Tužilac sudu nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru sa zahtevom za isplatu ovih troškova, niti je zbog eventualnog ćutanja administracije pokrenuo upravni spor, pa s obzirom da je propustio da koristi ovo delotvorno pravno sredstvo on u parnici ne može ostvarivati pravo na naknadu štete. Ovo pravo bi mogao ostvarivati, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, samo u slučaju da je isplatu naknade za dolazak i odlazak sa rada, utvrđene pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, tužena neosnovano obustavila ili neredovno vršila njenu isplatu. Zato je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda nije pravilno, jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“ br. 6/16, 24/18 i 87/18) propisano je da policijski službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u visini troškova prevoza na relaciji mesto prebivališta/boravišta – mesto gde policijski službenik redovno obavlja svoje zadatke, odnosno ostvaruje svoju radnu aktivnost, dok je odredbom člana 7. Uredbe o načinu ostvarivanja prava policijskih službenika na nakknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ( Službeni glasnik RS br.62/19 i 113/20) predviđeno da naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada se vrši isplatom novčanog iznosa u visini najniže cene pojedinačne karte, odnosno zbira pojedinačnih karata u javnom prevozu koje policijskom službeniku obezbeđuju blagovremen dolazak i odlazak sa rada u slučaju kada na relaciji mesto prebivališta/boravišta - mesto rada ne postoji ustanovljen sistem mesečne pretplatne karte za javni gradski, prigradski i međumesni prevoz.

Iz navedenih odredaba proizlazi da je tužena kao poslodavac, ukoliko ne obezbedi prevoz za dolazak i odlazak sa posla ili ne obezbedi odgovarajuće pretplatne karte u javnom prevozu, dužna da zaposlenom policijskom službeniku naknadi troškove nastale povodom dolaska i odlaska sa rada, isplatom odgovarajućeg novčanog iznosa, jer je pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano neposredno na zakonu i podzakonskom aktu. Imajući u vidu ovu činjenicu, kao i da pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbi, to isto nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno, pa tužilac nije bio u obavezi da tuženoj podnese zahtev za priznanje ovog prava.

U postupku je utvrđeno da je tužilac, čije je prebivalište u ..., redovno dolazio na posao u Beograd autobuskim prevozom, odnosno sopstvenim prevozom kada nije imao obezbeđen međugradski prevoz, a kako je tužena u spornom periodu tužiocu isplaćivala troškove prevoza u manjem iznosu od pripadajućeg, to je u smislu citiranih propisa, pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike između pripadajućeg i isplaćenog iznosa naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, osnovan. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, zato ima pravo na troškove revizijskog postupka u skladu sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, u ukupnoj visini od 99.270,00 dinara i to na ime sastava revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju iznos od 28.908,00 dinara i za sudsku taksu na odluku po reviziji 43.362,00 dinara, sve odmereno prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković