Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011...10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Pravnosnažnom presudom je utvrđeno da je tužilja vanknjižni vlasnik nepokretnosti stana broj .. u nadgrađenom delu stambene zgrade br. .. u Ul. ... u Nišu, površine od 47,97m2 na osnovu kupovine i održaja. Tužilja je u svojstvu kupca dana 12.03.2006. godine zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa tuženim VV i tuženim GG u svojstvu prodavaca kao suinvestitorima, te je radi kupovine navedene nepokretnosti kao korisnik kredita dana 21.03.2006. godine zaključila ugovor o stambenom kreditu kod “Hypo Alpe Adria banke” a.d. Beograd kao davaocem kredita, isplatila kupoprodajnu cenu u celosti i stupila u državinu predmetnog stana dana 20.03.2006. godine. Ovaj stan je nakon kupovine bio predmet izvršenja u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Nišu Iv 5619/10, u kom je izvršni poverilac “Societe GeneraleYugoslav Bank“ a.d. Beograd podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde tuženog VV na osnovu verodostojne isprave menice, jer je tuženi VV u vreme sprovođenja izvršenja bio upisan kao držalac predmetne nepokretnosti sa obimom udela od ½. Ugovorom o neposrednoj pogodbi od 17.10.2017. godine izvršni dužnik, ovde tuženi, VV ustupio je u svojinu i državinu ½ stana koji je predmet tužbenog zahteva za cenu od 1.050.000,00 dinara, te je zaključkom Osnovnog suda u Nišu IV 5619/10 od 24.11.2017. godine, predata kupljena nepokretnost kupcu, ovde tuženom BB, koji nakon kupovine nije uveden u posed ½ predmetnog stana. Tužilja je od kupovine stana i stupanja u državinu od 2006. godine neprekidno živela u njemu, a tek nakon pravnosnažno okončanog izvršnog postupka obaveštena je od strane tuženog VV da je ½ njenog stana prodata u izvršnom postupku.

Nižestepeni sudovi su nakon utvrđenih činjenica primenom odredbe člana 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojili tužbeni zahtev tužilje nalazeći da je predmetnu nepokretnost tužilja stekla kupovinom i održajem, da je državina tužilje zakonita, zasnovana na punovažnom pravnom poslu-overenom ugovoru o kupoprodaji Ov I 3085/2006 od 20.03.2006. godine, te da ista nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina tužilje savesna, da je bila u uverenju da je stan koji je kupila i u kom stanuje njeno vlasništvo, te da je tužilja u zakonitoj i savesnoj državini predmetnog stana preko 10 godina. Tužilja nije ishodovala upis prava svojine na spornom stanu u javnim knjigama jer nadgrađen deo stambene zgrade nije dobio upotrebnu dozvolu. U slučaju sukoba pravnih osnova pretpostavljenih vlasnika iste stvari, u konkretnom slučaju jači pravni osnov ima pretpostavljeni vlasnik koji je stvar stekao teretnim pravnim poslom. Tužilja ima overeni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, a tuženi BB sudsku odluku iz izvršnog postupka, pa su pravni osnovi izjednačeni u pogledu načina sticanja. Ako su pravni osnovi iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi, jer je odredbom člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa regulisana zaštita prava svojine i propisano da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije mogao znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik) ima pravo da zahteva njen povraćaj od savesnog držaoca kod koga se ta stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu. Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima istih stvari jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lica kod koga se stvar nalazi. Prema zaključku nižestepenih sudova sporni stan nalazi se u državini tužilje od 2006. godine pa sve do danas, pa tužilja ima jači pravni osnov za sticanje prava svojine.

O zahtevu tužilje sudovi su odlučili primenom materijalnog prava koji je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog BB, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, Vrhovni sud je ustanovio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 05.07.2019. godine. Vrednost predmeta spora je 100.000,00 dinara.

Kako vrednost pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozovljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković