Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 broj 906/23 od 12.09.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca OJT u Lazarevcu, branioca okrivljenog i okrivljenog, a presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br.331/23 od 18.09.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokata Radiše Milovanovića, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ali iz obrazloženja zahteva proizilazi da zahtev podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude u pogledu pravne kvalifikacije i odluke o kazni.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodeći da se presuda zasniva na nezakonitom dokazu i to na snimcima ekrana mobilnog telefona oštećene. Prema stavu branioca da bi se predmetna komunikacija tretirala kao isprava shodno članu 135. ZKP, morala bi da bude predmet veštačenja, što je u konkretnom slučaju u potpunosti izostalo, niti za pribavljanje iste postoji naredba organa postupka. Uvid u sadržaj komunikacije između okrivljenog i oštećene trebalo je da se izvrši na zakonit način primenom odgovarajućih dokaznih radnji: oduzimanjem predmeta, pretresanjem uređaja za automatsku obradu podataka i oduzimanjem računarskih podataka, za šta bi morala da postoji naredba suda, kao i da zakonito pribavljeni računarski podaci budu predmet veštačenja. Naime, policija je bez naredbe o pretresanju mobilnog telefona sačinila fotografije, na kojima je prikazan sadržaj komunikacije iz uređaja, pa je sud ostvario uvid u sadržaj poruka, a uvid u takvu fotografiju, predstavlja nezakonit dokaz, jer se sadržaj iz mobilnog telefona može prikupiti samo na osnovu naredbe o pretresanju.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP je propisano da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP je propisano da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredbom člana 139. stav 1. ZKP je propisano da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

U konkretnom slučaju nije vršen pretres mobilnog telefona oštećene, već se radi o podacima sa mobilnog telefona oštećene koje je ona predočila policiji, a koje je policija fotografisala, kako je i označeno u izveštaju o forenzičkom pregledu lica mesta PS Lazarevac, koji je izveden kao dokaz, a iz koga se utvrđuje da je, između ostalog, vršeno forenzičko fotografisanje mobilnog telefona oštećene i skrinšotova razmenjenih poruka i poziva. Shodno navedenom, po oceni Vrhovnog suda, isto predstavlja predmet koji je podoban da služi kao dokaz neke činjenice koja ima značaj za pravne odnose i u smislu člana 2. stav 1. tačka 26. ZKP, kojim je bliže određen pojam isprave i može se smatrati ispravom, odnosno izvesti kao dokaz u krivičnom postupku.

Pored toga, kako se oštećena prilikom davanja svog iskaza, tokom postupka izjašnjavala i o sadržaju komunikacije sa okrivljenim putem mobilnog telefona, to sledstveno tome, po nalaženju Vrhovnog suda, sadržaj komunikacije oštećene koji se nalazi na mobilnom telefonu iste predstavlja sastavni deo iskaza oštećene i kao takav ne predstavlja nezakonit dokaz.

Kao razlog podnošenja zahteva branilac okrivljenog ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a u obrazloženju navedene povrede zakona navodi da je kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ potrebno više od jedne radnje da bi se moglo smatrati da je nastupila posledica u vidu ugrožavanja spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana porodice, te po stavu branioca potrebno je nastupanje konkretne opasnosti za člana porodice, što, s obzirom na prirodu ovog krivičnog dela, po pravilu podrazumeva određeno kontinuirano stanje i ogleda se u redovnom ponavljanju nasilja, pretnji ili napada na život ili telo, a kako po navodima u zahtevu za zaštitu zakonitosti u odnosu na oštećenu nije nastupila konkretna opasnost, niti je predmetni događaj na nju ostavio neke posledice, to u opisanim radnjama nema elemenata krivičnog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika radi se o takozvanoj „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. Krivičnog zakonika – primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo i drsko ili bezobzirno ponašanje, čime učinilac ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili/i duševno stanje oštećenog.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, koja je definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, pa se, u smislu odredbe člana 112. stav 30. Krivičnog zakonika, smatra da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta. Pri tome, iako stoji činjenica da se radi o trajnom krivičnom delu, imajući u vidu da je posledica krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika opredeljena trajnim glagolskim oblikom kao ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, po nalaženju ovoga suda, krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika može postojati i onda kada je radnja izvršenja preduzeta samo jednom. Dakle, dovoljna je jedna radnja izvršenja koja je objektivno podobna da dovede do ugrožavanja spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja pasivnog subjekta – oštećenog, odnosno do nastupanja zabranjene posledice.

U konkretnom slučaju okrivljeni je oglašen krivim da je preduzimao više radnji u kontinuiranom vremenskom periodu, pa je tako „.. u vremensko periodu od leta 2022. godine do 20.07.2023. godine, smanjeno uračunljiv ali ne bitno, svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje, a bio je svestan da je njegovo delo zabranjeno, pretnjom da će napasti na život i telo, bezobzirnim ponašanjem ugrozio spokojstvo i duševno stanje člana svoje porodice, bivše supruge sa kojom ima zajedničku decu..., tako što je u dužem vremenskom kontinuitetu, zamerao i napadao je verbalno da ga je prevarila sa kolegom, prebacivao da su svi muškarci oko nje njeni jeb..či, proveravao suprugu na radnom mestu, zatim pretio da će je prebiti, da će je tući, da će je ubiti, pokušavao da uspostavi kontrolu nad oštećenom, često je verbalno zlostavljao i vršio pritske nad oštećenom, u neposrednom razgovoru preko viber poruka, ..., svakodnevno uznemirava i proganja oštećenu da je ona slepica, a oštećena oseća veliki strah od osumnjičenog, preti da će prebiti .... kolegu, da će se žaliti njenom poslodavcu, zatim da će joj polomiti kičmu i kosti, i da će videti ko je on, da će ubiti i nju i sebe“

Po nalaženju ovoga suda činjenični opis krivičnog dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude sadrži sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, pa se neosnovano zahtevom ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu obrazloženja navedene povrede branilac okrivljenog iznosi sopstveni zaključak da nikada nije nastupila objektivna opasnost, kao bitno obeležje krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret, a koje se može utvrditi sa objektivnog aspekta, već se sve svodi na subjektivni aspket – lični doživljaj oštećene, a u situaciji kada oštećena nije imala imovinskopravni zahtev, odnosno kada se nije pridružila krivičnom gonjenju i kada je sudski veštak utvrdio da predmetni događaj na nju nije ostavio nikakve posledice, onda prema nalaženju branioca nema ni radnje krivičnog dela. Na ovaj način branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza datu od strane suda, što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je zahtev u ovom delu nedozvoljen.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je i u ostalom delu nedozvoljen.

Naime, zahtevom za zaštitu zakonitosti ističe se i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, zbog koje je dozvoljeno podnošenje zahteva okrivljenom. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne navodi se na koji način je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, već branilac navodi da je osnovni oblik krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ svršen kada dođe do relevantnog ugrožavanja, a ukoliko ugrožavanje nije nastupilo, biće u pitanju pokušaj za koji se s obzirom na propisanu kaznu ne kažnjava, a što je ovde bio slučaj, na koji način suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama i ocenu dokaza datu od strane suda, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima da su nejasni razlozi o odlučnim činjenicama i da je izreka presude protivrečna sama sebi, kao i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, jer je izreka presude nerazumljiva. Takođe se ukazuje i na povredu člana 441. stav 1. ZKP, obzirom da kod odmeravanja vrste i visine krivične sankcije sud olakšavajućim okolnostima nije dao značaj koje one zaslužuju pa je izrečena sankcija prestroga, te ističe i povrede odredaba člana 361. stav 7, 352. stav 2 u vezi člana 18. stav 1. i 3. ZKP

Navedene povrede ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA i u ovom delu ocenio nedozvoljenim

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Radiše Milovanovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                    Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković