Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, u usvajajućem delu zahteva, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetnoj dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23, u daljem tekstu: ZPP), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik „Navip“ a.d. Beograd-Zemun nad kojim je otvoren postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine. Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 17.12.2013. godine tužiocu je utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa u prvom isplatnom redu u iznosu od 69.295,55 dinara, (glavni dug – minimalna zarada za period od 01.02.2012. godine do 15.05.2012. godine – 69.000,00 dinara i kamata obračunata prostom metodom do 15.05.2012. godine – 295,55 dinara), a u trećem isplatnom redu u iznosu od 143.701,93 dinara (glavni dug – razlika do pune zarade za period od 01.02.2012. godine do 15.05.2012. godine – 36.111,15 dinara i kamata obračunata prostom metodom do 15.05.2012. godine – 205,48 dinara, naknada za prevoz za februar i april 2012. godine i neisplaćeni putni nalozi – 107.291,00 dinara, kamata obračunata prostom metodom do 15.05.2012. godine – 94,30 dinara). Nakon pravnosnažnosti rešenja o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika „Navip“ a.d. Beograd u stečaju od 17.06.2019. godine (01.07.2019. godine) izvršena je isplata 80% utvrđenih potraživanja u prvom isplatnom redu, a nakon pravnosnažnosti rešenja o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika „Navip“ a.d. Beograd u stečaju od 08.01.2020. godine (24.01.2020. godine) izvršena je isplata 20% utvrđenih potraživanja u prvom isplatnom redu. Nakon pravnosnažnosti rešenja o delimičnoj deobi stečajne mase stečajnog dužnika „Navip“ a.d. Beograd u stečaju od 08.12.2020. godine (21.12.2020. godine) izvršena je isplata 7,01% utvrđenih potraživanja u trećem isplatnom redu. Na taj način je tužiocu izvršna isplata potraživanja iz prvog isplatnog reda u iznosu od 69.295,55 dinara (glavni dug i kamata) i to 80% - 55.436,11 dinara dana 02.07.2019. godine, a 20% - 13.859,11 dinara dana 28.01.2020 godine, a isplata potraživanja iz rećeg isplatnog reda 7,01% - 10.069,03 dinara (glavni dug – 10.048,03 dinara i kamata- 21,00 dinara) dana 23.12.2020. godine. Preostalo tužiočevo potraživanje u iznosu od 133.632,90 dinara (glavni dug 133.354,12 dinara i kamata 278,78 dinara) nije namireno. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 225/2019 od 18.02.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/2012 i naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika. Preduzeće „Navip“ a.d. Beograd- Zemun u stečaju je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom do 26.12.2000. godine, a postupak svojinske transformacije (privatizacije) je okončan rešenjem od 02.11.2001. godine, od kada preduzeće više nije poslovalo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, jer stečajni dužnik „Navip“ a.d. Beograd u stečaju nije privredno društvo sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom ni u vreme otvaranja stečajnog postupka 15.05.2012. godine, ni u vreme dospeća tužiočevog potraživanja priznatog u stečajnom postupku koje se odnosi na nesiplaćene zarade za period od 01.02.2012. godine do 15.05.2012. godine, pa tužena nema obavezu da tužiocu naknadi štetu opredeljenu tužbenim zahtevom.

Drugostpeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvojio za iznos neisplaćenog potraživanja priznatog u stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao privredni sud za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, presuda drugostepenog suda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine, dopunjenog na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, tužilac nije bio u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu „Navip“ a.d. Beograd, u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je bilo preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a i potraživanje tužioca iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužioca nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Međutim, to ovde nije slučaj, jer je poslodavac tužioca, kako je u konkretnom slučaju utvrđeno, privatizovan 02.11.2001. godine sa udelom od 100% privatnog kapitala, a potraživanje tužioca odnosi se na period nakon tog datuma. Zato je neosnovan zahtev tužioca za isplatu materijalne štete u visni neisplaćenog poraživanja priznatog u stečajnom postupku, s obzirom da ne postoji objektiva odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženoj prema uspehu u revizijskom postupku, primenom čl.153, 154. 162, 163. i 165. stav 2. ZPP pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, prema Tarifi i nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković