Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4077/21 od 02.11.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su ugovori o stručnom osposobljavanju i usavršavanju zaključeni između tužioca i tuženog broj .. od 20.10.2013. godine, broj .. od 25.01.2014. godine, broj .. od 25.04.2014. godine i broj .. od 25.07.2014. godine, ništavi i ne proizvode pravno dejstvo. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac sa tuženim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme sa danom 06.11.2013. godine. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati neto zaradu za period od 06.11.2013. do 31.07.2015. godine u iznosu od 77.151,73 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose i kamatnim početkom kao u ovom stavu. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati neto zaradu za period od 01.08.2015. godine do 31.10.2017. godine u iznosu od 592.449,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i kamatnim periodom kao u ovom stavu. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i to: za 2013. godinu iznos od 9.040,37 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2014. godine do isplate, za 2014. godinu iznos od 20.038,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.07.2015. godine do isplate i za 2015. godinu iznos od 1.895,55 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.08.2015. godine do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na zarade nadležnom Fondu PIO u skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje za neto zarade u stavu četvrtom i petom petituma. Stavom osmim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 210.000,00 dinara. Stavom devetim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 51.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je nalazeći da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka, na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, otvorio raspravu, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 30.07.2013. godine sa tuženim zaključio ugovor o radu na određeno vreme na poslovima ..., službenika FTO u ..., na skladištu ND i TNG NIS Petrol. Po isteku ovog ugovora na određeno vreme, tuženi sa tužiocem nije zaključio ugovor o radu iako je tužilac nastavio da radi navedene radne zadatke, već je zaključio sporne ugovore o stručnom osposobljavanju i usavršavanju i to ugovor br. .. (na period od 01.11.2013. do 31.01.2014. godine), ugovor br. .. ( na period od 01.02.2014. godine u trajanju od 90 dana), zatim ugovor .. (na period od 01.05.2014. do 31.07.2014. godine), ugovor br. .. (na period od 01.08.2014. do 24.11.2014. godine). Tužilac je zahtev zasnovao na tvrdnji da nije prolazio nikakvu obuku za vreme spornih ugovora. Rešenjem Inspektora za rad od 25.11.2014. godine, tuženom je naloženo da zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme sa tužiocem počev od 25.11.2014. godine. Tuženi je sa tužiocem 25.11.2014. godine zaključio ugovor o radu na određeno vreme do 31.07.2015. godine kada je raspoređen na radno mesto radnika ... u Sektoru ...– RJ ... . Tužilac je dobio rešenje o prestanku radnog odnosa na određeno vreme zbog isteka roka za koji je zasnovan i radni odnos mu je prestao 31.07.2015. godine.

Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, ukinuo prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da su ugovori o stručnom osposobljavanju i usavršavanju zaključeni u svemu u skladu sa članom 201. Zakona o radu radi stručnog osposobljavanja, usavršavanja i sticanja posebnih znanja i veština za samostalan rad na poslovima ... za vreme utvrđeno posebnim nastavnim planom i programom stručnog osposobljavanja i usavršavanja, te da se ne radi o simulovanim pravnim poslovima. Ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju nije osnov za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme i nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme jer je tužilac obavljao rad van radnog odnosa, imajući u vidu da je reč o stručnom osposobljavanju, te da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je prilikom zaključivanja više ugovora o stručnom osposobljavanju tuženi kao poslodavac izvršio zloupotrebu prava na štetu tužioca.

U konkretnom slučaju tužilac je bio na radu kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 30.07.2013. godine na poslovima ..., službenika FTO u ..., na skladištu ND i TNG NIS Petrol. Po isteku roka na koji je bio zaključen ugovor o radu na određeno vreme, tužilac je bio na radu kod tuženog na osnovu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju koji je zaključen 01.11.2013. godine u trajanju od 3 meseca, radi stručnog osposobljavanja, usavršavanja i sticanja posebnih znanja i veština za samostalan rad na poslovima ... – ... . Posle ovog ugovora, tuženi poslodavac je sa tužiocem zaključio još 3 ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju (01.02.2014. godine, 01.05.2014. godine i 25.07.2014. godine) u kojima je navedeno da se stručno osposobljavanje vrši u određenom vremenskom periodu.

Članom 201. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...32/13), koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju propisano je da ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju poslodavac može da zaključi sa nezaposlenim licem, radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja stručnog ispita, kada je to zakonom, odnosno pravilnikom predviđeno kao poseban uslov za samostalni rad u struci, dok je stavom 1. tačka 2. istog člana propisano da ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju poslodavac može da zaključi sa licem koje želi da se stručno usavrši i stekne posebna znanja i sposobnosti za rad u svojoj struci, odnosno da obavi specijalizaciju, za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno specijalizacije.

Po oceni Vrhovnog suda, Zakon o radu u članu 201. predviđa mogućnost zaključivanja dva ugovora i to ugovor o stručnom osposobljavanju i ugovor o stručnom usavršavanju, s tim što se prvi ugovor zaključuje kada je zakonom odnosno posebnim pravilnikom, pripravnički staž određen kao uslov za samostalan rad u struci ili polaganje stručnog ispita, a drugi ugovor kada je posebnim propisom usavršavanje i sticanje posebnih znanja i spobnosti uslov za rad u struci. Drugostepeni sud se, u skladu sa navedenim, nije izjasnio o pravnom dejstvu ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju od 01.11.2013. godine, 01.02.2014. godine, 01.05.2014. godine i 25.07.2014. godine, koji je tužilac zaključio pre ugovora o radu na određeno vreme, već je dao paušalnu ocenu da ovim ugovorima tuženi nije zloupotrebio zakon. Zakon o radu nije u članu 201. propisao vreme potrebno za stručno osposobljavanje i usavršavanje, ali zaključivanjem više ugovora ove vrste može da se vrši zloupotreba prava u tom smislu što zaposleni nema regulisan radno-pravni status jer nije u radnom odnosu, a faktički u dužem vremenskom periodu obavlja poslove koji mogu biti sistematizovani pravilnikom o radu i koji su iz delatnosti poslodavca. Nejasno je i zbog čega tuženi tužioca radno angažuje ukoliko u periodu od 5 meseci po poslednjem ugovoru o stručnom osposobljavanju i usavršavanju od 25.07.2014. godine (zaključen za period od 01.08.2014. do 31.12.2014. godine) nije završio stručno osposobljavanje. Propustio je i da ceni od kakvog značaja je Rešenje inspekcije rada kojim je ukazano da shodno Zakonu o privatnom obezbeđenju, tuženi poslodavac nije propisao posebne uslove za vršenje poslova privatnog obezbeđenja i da postupak obuke može da sprovodi Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno da li je postojao program usavršavanja odnosno specijalizacije, a pri tvrdnji tužioca da se obuka radi stručnog usavršavanja nije obavljala kod tuženog.

Kako drugostepeni sud ove okolnosti nije cenio, u ponovnom postupku će imati u vidu primedbe koje su iznete u ovom rešenje i na potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeniti materijalno pravo.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković