U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Milene Rašić, Aleksandra Stepanovića i Gordane Kojić, članova veća, sa savetnikom Jelenom Paravinja kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog Gorana Vidovića, zbog krivičnog dela razbojništvo u saizvršilaštvu iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Gorana Vidovića – advokata Gorana Karadarevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 171/22 od 18.03.2024. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-459/24 od 17.09.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 03.12.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Gorana Vidovića – advokata Gorana Karadarevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 171/22 od 18.03.2024. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-459/24 od 17.09.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu K. 171/22 od 18.03.2024. godine okrivljeni Goran Vidović oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo u saizvršilaštvu iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 33. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine i 3 meseca u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru koji mu je određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu KPP-35/20 od 26.03.2020. godine, koji mu se računa počev od 24.03.2020. godine od 17,30 časova kada je lišen slobode, pa sve do 15.05.2020. godine kada je ukinut rešenjem vanpretresnog veća Višeg suda u Novom Sadu KV-472/20 od 15.05.2020. godine.

Na osnovu člana 85. KZ okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti kojom se okrivljenom Goranu Vidoviću zabranjuje bavljenje advokaturom u trajanju od 2 godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava u vreme trajanja navedene mere bezbednosti.

Na osnovu člana 87. KZ prema okrivljenom Goranu Vidoviću izrečena je mera bezbednosti oduzimanja predmeta kojom se od okrivljenog oduzimaju mobilni telefon i domaći novac, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Na osnovu člana 151. ZKP određeno je da će se oduzeti novac u ukupnom iznosu od 120.620,00 dinara po pravnosnažnosti presude vratiti oštećenoj AA.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP oštećenoj AA je dosuđen imovinskopravni zahtev u iznosu od 2.459.088,374 dinara, pa je obavezan okrivljeni da navedeni iznos isplati oštećenoj u roku od 6 meseci po pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je istovremeno oštećena sa viškom imovinskopravnog zahteva preko dosuđenog iznosa, do traženih 2.800.249,00 dinara upućena na parnicu.

Na osnovu člana 264. stav 1. u vezi člana 261. stav 2. tačka 7), 8) i 9) ZKP okrivljeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka, a kako je to bliže označeno izrekom prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-459/24 od 17.09.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog Gorana Vidovića i Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu i presuda Višeg suda u Novom Sadu K. 171/22 od 18.03.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Gorana Vidovića – advokat Goran Karadarević, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine presude Višeg suda u Novom Sadu K. 171/22 od 18.03.2024. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-459/24 od 17.09.2024. godine i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili iste preinači i osuđenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (čl. 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i istovremeno ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, koje povrede obrazlaže navodima da je Viši sud u Novom Sadu dana 26.04.2022. godine doneo presudu koja je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 722/22 ukinuta, uz obrazloženje da pobijanom presudom pojam saizvršilaštva nije bio adekvatno definisan, te da nije dovoljno da je okrivljeni samo doprineo izvršenju krivičnog dela, već je potrebno da je okrivljeni morao bitno doprineti izvršenju krivičnog dela kako je to predviđeno članom 33. KZ, koji jasno definiše da doprinos okrivljenog mora biti u meri koja značajno utiče na samo izvršenje krivičnog dela, što podrazumeva specifičan stepen saizvršilačkog ponašanja i doprinosa, dok se u odsustvu ovakvog doprinosa ne može govoriti o pravnom osnovu za utvrđivanje saizvršilaštva. Nadalje zahtevom branilac navodi da nakon ukidanja prve prvostepene presude zamenik VJT u Novom Sadu „preciziralo je“ činjenični opis optužnice na pripremnom ročištu od dana 09.05.2023. godine utoliko što je iza reči „na drugi način“ dodata reč „bitno“. Pa kako je usled ukidanja prve prvostepene presude zamenik VJT u Novom Sadu na pripremnom ročištu od 09.05.2023. godine precizirao optužnicu utoliko što je iza reči „na drugi način“ dodata reč „bitno“, te imajući u vidu da je u ranijem toku postupka doneta prvostepena presuda u odnosu na koju je žalbu izjavio samo branilac u pogledu svih zakonskih razloga, a VJT u Novom Sadu samo zbog nepravilne odluke o krivičnoj sankciji i koja je po žalbi branioca ukinuta i vraćena na ponovno odlučivanje, precizirajući optužnicu na gore opisani način došlo je do prekoračenja optužnice, čime je nastala navedena povreda.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, okolnosti iznete u predmetnom zahtevu odbrana okrivljenog Gorana Vidovića isticala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i, s tim u vezi, u obrazloženju drugostepene presude (na strani 5., u stavu pet i šest, te na strani 6., u stavu prvom i drugom), dao dovoljne i jasne razloge, prihvatajući pri tome razloge prvostepenog suda koji su dati na stranama 16. u drugom stavu i na strani 17. u prvom stavu obrazloženja prvostepene presude, koje razloge Vrhovni sud prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Jelena Paravinja, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković