Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 166/21 od 19.04.2023. godine, odbijene su žalbe drugotužioca i tuženog i potvrđena je presuda Privrednog suda u Požarevcu P 58/2020 od 29.10.2020. godine u stavovima 1. i 2. izreke. Ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu 3. izreke prvostepene presude i predmet u tom delu se vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje i odbijen zahtev prvotužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenim pred drugostepenim sudom, bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

U odgovoru na reviziju prvotuženi je u svemu osporio revizijske navode sa predlogom da se revizija odbaci odnosno odbije. Troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi kojim se ukazuje da pobijana odluka protivrečna i da ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, čime se suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Takođe, revizijski navodi kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje, ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotužilac je prijavio potraživanje po osnovu konačne odluke Arbitražnog tribunala Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine i to u iznosu od 12.359.143,84 američkih dolara, u iznosu od 131.378.055,39 dinara, u iznosu od 1.182.812,76 britanskih funti, što sve preračunato u dinarima prema srednjem kursu NBS na dan 31.01.2019. godine kao dan otvaranja stečaja nad tuženim iznosi 1.563.623.848,26 dinara u predmetu St 18/18 koji se vodi nad tuženim. Tuženi je osporio navedeno potraživanje jer nije dostavljen dokaz da je izvršeno priznanje odluke Međunarodnog Arbitražnog suda u Londonu na teritoriji Republike Srbije kako bi ona proizvela svoje pravno dejstvo u Republici Srbiji. Drugotužilac je takođe prijavio potraživanje po osnovu konačne odluke Arbitražnog tribunala Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine i prenosa potraživanja iz odluke od 14.11.2018. godine koje je takođe osporeno, jer stečajni poverilac nije dostavio dokaz da je izvršeno priznanje odluke Međunarodnog Arbitražnog suda u Londonu i nije uz prijavu dostavio pravni osnov koji navodi da je izvršen prenos potraživanja sa prvotužioca na njega.

Između Republike Srbije, Železare Smederevo, „HPK MANAGEMENT“ DOO Novi Sad i „HPK ENGINEERING BV“, zaključen je Ugovor o pružanju usluga upravljanja i savetovanja od 21.03.2015. godine. Prvotužilac je ugovor zaključio u svojstvu pružaoca usluga a drugotužilac u svojstvu ponuđača. Republika Srbija je pristupila zaključenju ovog ugovora prepoznajući da je potrebno da obezbedi iskustvo i stručnost u korist društva a u cilju da se društvo restrukturira - Železara Smederevo i obezbedi dugoročno i uspešno poslovanje istog. Ugovorne strane su saglasne da će ovaj ugovor služiti kao privremeno rešenje dok se uspešno ne sprovede postupak privatizacije nad društvom.

Rešenjem R. 5/19 od 26.09.2019. godine usvojen je zahtev predlagača, ovde tužilaca pa je priznata arbitražna odluka broj 163397 od 11.05.2018. godine doneta od strane Arbitražnog tribunala Londonskog suda za međunarodnu arbitražu koja proizvodi dejstvo kao domaća pravnosnažna sudska odluka.

Tužioci su dostavili Akt o ustupanju potraživanja od 14.11.2018. godine u kom aktu se navodi da prvotužilac pristaje da svoje pravo, vlasništvo, interes i koristi iz Odluke Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine, prenese na drugotužioca. Članom 12. akta utvrđeno je da će se svi sporovi između ugovornih strana i svako pitanje u vezi sa postojanjem, važenjem i raskidom akta biti tumačeni u skladu sa Zakonom Engleske i Velsa, a tuženi je obavešten o navedenom ustupanju.

Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je ukupna visina potraživanja u iznosu od 1.563.623.848,26, na dan 31.01.2019. godine, a na osnovu Odluke Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da je tužbeni zahtev prvotužioca osnovan u celosti, a da je tužbeni zahtev drugotužioca neosnovan. Prema iznetoj argumentaciji, Akt o ustupanju potraživanja ne proizvodi pravno dejstvo, budući da je odredbom članom 15. Ugovora o pružanju usluga upravljanja i savetovanja od 21.03.2015. godine, ugovorena zabrana ustupanja prava koja se steknu na osnovu tog ugovora, dok je odredbom člana 436. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, propisano da ugovor o ustupanju nema pravno dejstvo prema dužniku, ako su on i poverilac ugovorili da ovaj neće moći preneti potraživanje na drugog ili da ga neće moći preneti bez dužnikovog pristanka. Odluka arbitražnog suda broj 163397 od 11.05.2018. godine, proizvodi dejstvo kao domaća pravnosnažna sudska odluka. Akt o ustupanju potraživanja od 14.11.2018. godine, ima dejstvo samo između ovde tužilaca kao ugovornih strana, a ne i na tuženog, bez obzira na činjenicu da je isti obavešten o izvršenom ustupanju. Osim toga, ovaj akt je suprotan javnom poretku Republike Srbije i prinudnim propisima, konkretno Zakonu o deviznom poslovanju i Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju. Sledom navedenog, drugotužilac nema osnova da potražuje utuženi iznos po osnovu Arbitražne odluke, već to pravo zadržava prvotužilac.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident smatra da je u ovoj pravnoj stvari odlučeno o zahtevu o kojem je već pravnosnažno presuđeno okončanjem vanparničnog postupka priznanja strane arbitražne odluke. Ukazuje i da prvotužilac nije aktivno legitimisan s obzirom da je tokom postupka isticao da je predmetno potraživanje ustupio drugotužiocu. Stoga je upitan i njegov pravni interes. Osim toga, postupak priznanja Arbitražne odluke je donet bez poštovanja imperativnih zakonskih normi i javnog poretka Republike Srbije.

Nasuprot revizijskim navodima, po oceni Vrhovnog suda odluke nižestepenih sudova zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje osporenog potraživanja u stečajnom postupku nad tuženim, i to potraživanja po osnovu konačne odluke Arbitražnog tribunala Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine. Međunarodna arbitražna odluka proizvodi pravno dejstvo u pravnom sistemu Republike Srbije samo ukoliko je priznata u vanparničnom postupku priznanja strane sudske odluke. U konkretnoj situaciji kada međunarodna arbitražna odluka nije bila priznata u pravnom sistemu RS, prvotužilac je morao da podnese prijavu potraživanja u roku za podnošenje prijava koji je prekluzivan jer bi u suprotnom izgubio pravo da zahteva predmetni iznos. Stoga, nasuprot revizijskim navodima, samo postojanje međunarodne arbitražne odluke ne predstavlja presuđenu stvar. Postupak priznanja strane arbitražne odluke predstavlja prethodno pravno pitanje za odlučivanje u ovom postupku.

Ne stoje ni navodi revizije kojima se osporava aktivna legitimacija prvotužioca zbog njegove tvrdnje da je potraživanje ustupio drugotužiocu. Po dobijanju uputa na parnicu, prvotužilac je blagovremeno, u skladu sa članom 117. stav 1. Zakona o stečaju podneo tužbu, te nije bilo uslova da se tužba odbaci u parničnom postupku. U situaciji kada je prvotužilac upućen na parnicu, podneo tužbu u roku u kome je naloženo Zaključkom, prvostepeni sud je morao da vodi postupak i da o tužbenom zahtevu tužioca odluči u meritumu. Tuženi je tokom postupka osporavao pravnu valjanost prenosa potraživanja između tužilaca, a koja ništavost je i pravnosnažno utvrđena u ovom postupku. Na ovaj način, kao poverilac obaveze prema tuženom preostao je samo prvotužilac po osnovu odluke Arbitražnog tribunala Londonskog suda za međunarodnu arbitražu broj 163397 od 11.05.2018. godine, pa se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije tuženog da utvrđenje ništavosti Akta o ustupanju potraživanja ima značaj u odnosu na postojanje obaveze tuženog prema prvotužiocu. Sledom iznetog, prvotužilac je aktivno legitimisan i ima pravo da mu se utvrdi osnovanim potraživanje prema tuženom u skladu sa članom 117. st. 1 i 118. st. 3. Zakona o stečaju, jer njegovo potraživanje nije ugašeno utvrđenjem ništavosti Akta o ustupanju potraživanja.

Revizijski navodi kojima se osporava postupak priznanja strane arbitražne odluke, ne mogu biti predmet ispitivanja revizijskog suda.

Iz svega napred navedenog Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odbijen je zahtev prvotužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije potreban radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković