U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Pupac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Ana Drinčić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1261/24 od 10.07.2024. godine, u sednici održanoj 27.11.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1261/24 od 10.07.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 228/2020 od 07.02.2024. godine, stavom prvim izreke, konstatovano je da se tužbeni zahtev delimično usvaja. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužilji na ime raspodele dobiti, koja predstavlja zajedničku imovinu, ostvarene prinosom voćnjaka za 2018. godinu isplati 6.060.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužilji isplati 30.000,00 dinara na ime sastava predloga za vansudsko rešavanje – odštetnog zahteva sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a zahtev da se na dosuđeni iznos dosudi zakonska zatezna kamata od 16.06.2020. godine do dana izvršnosti presude je odbijen. Stavom četvrtim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji na ime raspodele dobiti koja predstavlja zajedničku imovinu, ostvarene prinosom voćnjaka za 2019. godinu isplati 4.227.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2019. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog istaknut u visini od 9.993.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, tuženi je obavezan da tužilji nadoknadi parnične troškove od 662.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1261/24 od 10.07.2024. godine, žalba tuženog je delimično usvojena, delimično odbijena i prvostepena presuda potvrđena u stavovima drugom i petom izreke; preinačena u stavu trećem izreke tako što je odbijen zahtev za isplatu iznosa od 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate; preinačena u stavu šestom izreke tako što je dosuđeni iznos naknade parničnih troškova snižen na 506.600,00 dinara. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepena presuda sadrži obrazloženu ocenu o neosnovanosti svih bitnih žalbenih navoda, pa se neosnovano ukazuje i na relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su bile u braku od 05.08.2004. do 05.12.2018. godine. U toku trajanja braka tuženi je registrovao na svoje ime poljoprivredno gazdinstvo, čiji član je bila i tužilja. Na poljoprivrednom zemljištu površine 10 ha u KO ..., koje je tuženi nasledio pre zaključenja braka, stranke su zasnovale voćnjak koji je počeo da rađa nakon četiri godine. Poljoprivredno gazdinstvo tuženog nije vodilo urednu evidenciju vezanu za voćarsku proizvodnju, već su otpremnice i fakture sačinjavane samo za potrebe izvoza voća. Zajednica života stranaka prekinuta je septembra 2018. godine. U brakorazvodnoj parnici zajednički stečena imovina nije podeljena, a stranke su 20.05.2019. godine zaključile sporazum o načinu regulisanja zajedničke imovine. Ovim sporazumom, između ostalog, stranke su se saglasile da se na osnovu poslovne dokumentacije za otkup roda voća 2018. godine, u slučaju potrebe uz angažovanje veštaka, utvrdi ostvarena dobit za 2018. godinu, te da se dobit podeli na jednake delove. Ukupno ostvaren prihod ekonomske 2018. godine je 23.820.000,00 dinara, troškovi proizvodnje u ovoj godini su 11.700.000,00 dinara, tako da čisto ostvarena dobit iznosi 12.120.000,00 dinara.

Nižestepeni sudovi odluku o osnovanosti zahteva za isplatu u visini od ½ dela utvrđene čiste dobiti zasnivaju na sporazumu stranaka, kao i odredbama članova 171, 180. stavova 2. i 3. Porodičnog zakona i 210. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, pošto pravo na novčanu isplatu u visini ½ dela ostvarene dobiti za 2018. godinu tužilja crpi iz sporazuma koji su stranke zaključile 20.05.2019. godine. Predmet ove parnice je samo visina pripadajućeg iznosa.

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“ br. 18/05 ... 6/15) propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.); deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178.); supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba) (član 179.).

U konkretnom slučaju, parnične stranke su pisanim sporazumom od 20.05.2019. godine postigle saglasnost da je ostvarena dobit za 2018. godinu od proizvodnje voća zajednička imovina, kao i da se nakon pribavljanja podataka o visini roda voća dobit podeli na jednake delove. U toku ove parnice utvrđena je visina ostvarene dobiti, tako što je utvrđen ukupan prinos i njegova vrednost, od tog iznosa odbijeni troškovi proizvodnje i utvrđena razlika, kao čist prihod koji podleže podeli supružnika na jednake delove. U konkretnom slučaju presuda se ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa Vrhovni sud nije mogao uzeti u razmatranje navode revizije koji su usmereni na ocenu dokaza i način utvrđivanja relevantnih činjenica. Pravilno je odbijen i kompenzacioni prigovor, kojim tuženi tužbenom zahtevu suprotstavlja potraživanje po osnovu troškova proizvodnje, pošto je tužilji priznata ½ dela čistog prihoda, koji predstavlja razliku ukupnih prinosa i ukupnih troškova proizvodnje.

Pošto je visina spornog iznosa utvrđena na osnovu nalaza veštaka prema kriterijumima važećim 2018. godine, pravilno je na dosuđeni iznos priznata zakonska zatezna kamata od završetka ekonomske 2018. godine po članu 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Oba nižestepena suda odluku o parničnim troškovima zasnovala su na članu 153. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignut uspeh da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova. U konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom tražena je isplata 10.287.000,00 dinara po osnovu glavnice, a tužbeni zahtev usvojen za 6.060.000,00 dinara. Prema Tarifnom broju 13 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, koja je važila u vreme obračuna, nagrada za rad advokata je nepromenjena pri vrednosti predmeta spora u rasponu od 6.030.000,00 dinara do 12.015.000,00 dinara. Dakle, kako je to i prvostepeni sud našao tužilja se opravdano izložila parničnim troškovima obračunatim na iznos za koji je usvojen tužbeni zahtev, pa kada je drugostepeni sud ovako obračunat iznos snizio za 30%, suprotno navodima revizije, ne postoje uslovi za dalje sniženje troškova koji je tuženi u obavezi da nadoknadi tužilji.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković