Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 124/25 od 20.02.2025. godine usvojena je žalba javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Pančevu 3K.733/21 od 24.01.2024. godine u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenog AA zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine.

Branioci okrivljenog AA - advokati Vićentije Darijević, Deana Berak Savković, Marina Milenković i Jelena Pirić su podneli zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažne drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 124/25 od 20.02.2025. godine, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 3) ZKP, te zbog povrede odredbe člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine u celini presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1 124/25 od 20.02.2025. godine i predmet vrati tom sudu na ponovnu odluku ili da preinači u celini drugostepenu presudu tako što će odbiti kao neosnovanu ili odbaciti kao neblagovremenu žalbu javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu i potvrditi presudu Osnovnog suda u Pančevu 3K.733/21 od 24.01.2024. godine, kao i da u skladu sa odredbom člana 488. stav 3. ZKP, s obzirom na sadržaj zahteva, odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažnu presudu protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano branioci okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističu da je Apelacioni sud u Beogradu donošenjem pobijane drugostepene presude Kž1 124/25 od 20.02.2025. godine učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na štetu okrivljenog, obzirom da je odlukom o krivičnoj sankciji povredio odredbu člana 54. stav 3. KZ kojom je imperativno propisano da se okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može uzeti u obzir i kao otežavajuća, odnosno olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.

Naime, drugostepeni sud je, u konkretnom slučaju, preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni i okrivljenog AA osudio na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine. Prilikom odmeravanja visine kazne, drugostepeni sud je, ocenjujući da je žalba javnog tužioca osnovana, cenio i okolnost da se okrivljeni kritičnom prilikom kretao nedozvoljenom brzinom od 77 km/čas, a dozvoljena brzina kroz naseljeno mesto je 50 km/čas, te okolnost da okrivljeni nije prilagodio brzinu vozila tako, da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da je predvidi, može bezbedno da zaustavi vozilo ispred obeleženog pešačkog prelaza i propusti pešaka, koji je već stupio na pešački prelaz, pri čemu su ove okolnosti istovetno navedene i u činjeničnom opisu izreke prvostepene presude kao obeležje bića krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, a vezano za nepridržavanje od strane okrivljenog saobraćajnih propisa iz člana 43. stav 1. i člana 99. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i iste ne prelaze meru koja je potrebna za njegovo postojanje, pa stoga navedene okolnosti, shodno odredbi člana 54. stav 3. KZ koja predviđa princip zabrane dvostrukog vrednovanja, ne mogu biti vrednovane, odnosno uzete u obzir dva puta, a što je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni u ovom slučaju učinio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da se osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA - advokata Vićentija Darijevića, Deane Berak Savković, Marine Milenković i Jelene Pirić ukazuje da je pravnosnažnom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 124/25 od 20.02.2025. godine na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, to je Vrhovni sud ovu povredu zakona otklonio, tako što je preinačio navedenu drugostepenu presudu u pogledu odluke o kazni i okrivljenog AA za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je pravnosnažno oglašen krivim, primenom odredbi članova 4, 42, 45. i 54. KZ osudio na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 10 (deset) meseci. Vrhovni sud je našao da je ovako odmerena kazna zatvora srazmerna objektivnoj težini izvršenog krivičnog dela, te olakšavajućim okolnostima koje su u smislu člana 54. KZ utvrđene na strani okrivljenog u redovnom postupku, kao i stepenu krivice okrivljenog i jačini ugrožavanja zaštićenog dobra, te da je izrečena krivična sankcija nužna i dovoljna da se njome ostvari opšta svrha izricanja krivične sankcije iz člana 4. KZ i svrha kažnjavanja iz člana 42. KZ i to kako u odnosu na samog okrivljenog, tako i na planu generalne prevencije.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja ističu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, navođenjem da je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni odlučivao o krivičnopravnoj stvari koja je već pravnosnažno presuđena. Međutim, branioci u svojim daljim navodima kojima obrazlažu postojanje po njima ove povrede, po nalaženju Vrhovnog suda, zapravo samo ukazuju na postojanje po njima nepravilnosti i nezakonitosti u postupanju suda prilikom dostavljanja prvostepene presude javnom tužiocu, te u postupku stavljanja van snage klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti na prvostepenu presudu Osnovnog suda u Pančevu 3K.733/21 od 24.01.2024. godine, a koja je konstatovana dana 19.03.2024. godine i potom je započeto sa izvršenjem presude u delu primene izrečene mere bezbednosti, a takođe ukazuju i na postojanje sumnje u pogledu blagovremenosti žalbe javnog tužioca OJT u Pančevu koja je izjavljena tek posle 8 meseci od dana konstatovanja pravnosnažnosti prvostepene presude.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branioci okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog pobijanja drugostepene presude, samo formalno označavaju povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 438. stav 1. tačka 1. ZKP), dok suštinski svojim navodima u ovom delu ukazuju na postojanje po njima nepravilnosti i nezakonitosti u postupanju suda prilikom dostavljanja prvostepene presude javnom tužiocu, te u postupku stavljanja van snage klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti na prvostepenu presudu Osnovnog suda u Pančevu 3K.733/21 od 24.01.2024. godine, a takođe ukazuju i na postojanje sumnje u pogledu blagovremenosti žalbe javnog tužioca OJT u Pančevu koja je izjavljena na prvostepenu presudu, a što sve ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovim braniocima zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branilaca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branioci okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnose i zbog povrede odredbe člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, isticanjem da je okrivljenom u konkretnom slučaju povređeno pravo na pravnu sigurnost, jer je drugostepeni sud nakon utvrđene pravnosnažnosti i izvršnosti prvostepene presude odlučivao o žalbi javnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosioci zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, a na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                               Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković