U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Svetlane Tomić Jokić i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine i Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 19.02.2025. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine i Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K.300/2021 od 14.05.2021. godine okrivljeni AA je na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP oslobođen od optužbe da je izvršio produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. i 5. KZ. Određeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine usvojena je žalba javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K.300/2021 od 14.05.2021. godine tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog AA oglasio krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ i osudio ga je na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine koja će se izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje u ..., ulica ..., uz primenu elektronskog nadzora, a ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdržava u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija, te je okrivljeni istovremeno osuđen i na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 (stohiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 6 meseci računajući od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Prema okrivljenom AA i pravnom licu DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada je na osnovu članova 91. i 92. KZ izrečena mera oduzimanja imovinske koristi u iznosu od 9.969.293,53 dinara, te su isti obavezani da solidarno plate naznačeni iznos u korist budžeta Republike Srbije u roku od jedne godine računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se u taj rok okrivljenom AA ne uračunava vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, pa je određeno da oštećena Republika Srbija može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako radi utvrđenja svog zahteva pokrene parnicu u roku od 3 meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi. Okrivljeni je obavezan da plati troškove krivičnog postupka, a čiju visinu će utvrditi prvostepeni sud posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog AA, pa je preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine tako što je okrivljeni AA oglašen krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) meseci koja će se izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje u ..., ulica ..., uz primenu elektronskog nadzora, a ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdržava u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija, te je okrivljeni istovremeno osuđen i na novčanu kaznu u iznosu od 80.000,00 (osamdesethiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 6 meseci računajući od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Prema okrivljenom AA i pravnom licu DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada je na osnovu članova 91. i 92. KZ izrečena mera oduzimanja imovinske koristi u iznosu od 8.918.413,17 dinara, te su isti obavezani da solidarno plate naznačeni iznos u korist budžeta Republike Srbije u roku od jedne godine računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim da se u taj rok okrivljenom AA ne uračunava vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora, pa je određeno da oštećena Republika Srbija može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako radi utvrđenja svog zahteva pokrene parnicu u roku od 3 meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi. Okrivljeni AA je obavezan da plati troškove krivičnog postupka, a čiju visinu će utvrditi prvostepeni sud posebnim rešenjem.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Milan Latinović, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud uvaži podneti zahtev, te da ukine presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine i Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine i predmet vrati tom sudu na ponovno odlučivanje ili da preinači navedene presude tako što će opisane radnje okrivljenog AA pravno kvalifikovati kao jedno krivično delo poreska utaja u produženom trajanju iz člana 225. stav 1. u vezi člana 61. stav 1. KZ i shodno odredbi člana 422. tačka 3) ZKP odbiti optužbu prema okrivljenom zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da kako se u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca ne navodi da je opisanim radnjama okrivljenog izbegnuto plaćanje poreskih obaveza proisteklih iz zakonito stečenih prihoda, a što predstavlja zakonom propisano obeležje bića krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. KZ koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, već da iz optužnog akta proizilazi da se u konkretnom slučaju ne može raditi o zakonito stečenim prihodima, budući da se radilo o takozvanim nezakonitim simulovanim poslovima u kojima nije ni bilo prometa robe i isti je lažno prikazan, to stoga, po stavu branioca, sud nije mogao da okrivljenog oglasi krivim za predmetno krivično delo.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Isti navodi zahteva bili su istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića, te su bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je u ovom krivičnom postupku postupao i kao sud trećeg stepena po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 140/22 od 29.01.2024. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu kao sud trećeg stepena je u presudi donetoj u trećem stepenu Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine ove navode branioca ocenio neosnovanim, prihvatajući u tom delu razloge date u drugostepenoj presudi na stranama 11 i 12, a koje razloge Vrhovni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Za napomenuti je i da je okrivljeni AA u konkretnom slučaju od strane Apelacionog suda u Novom Sadu kao suda trećeg stepena, primenom blažeg zakona u smislu odredbe člana 5. stav 2. KZ, pravnosnažno oglašen krivim za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine, koji se primenjuje od 01.12.2019. godine), a za čije postojanje nije neophodno da se radi o zakonito stečenim prihodima u vezi sa kojima se daju lažni podaci, a u nameri izbegavanja plaćanja poreza. Ovo imajući u vidu zakonski opis bića osnovnog oblika krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ iz kojeg proizilazi da ovo krivično delo čini onaj ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion dinara.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao sud trećeg stepena preinačujući drugostepenu presudu, kojom je okrivljeni oglašen krivim za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ (koji se primenjuje od 11.09.2009. godine do 28.02.2018. godine), te oglašavajući krivim okrivljenog AA za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ (koji se primenjuje od 01.12.2019. godine) i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ (koji se primenjuje od 01.01.2013. godine) primenio zakon koji je strožiji po okrivljenog. U prilog svog stava, branilac ističe da kako je za krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u vremenskom trajanju od 2 do 8 godina, a kako je za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela propisana manja kazna zatvora i to u vremenskom trajanju od 1 do 8 godina, to je stoga, s obzirom na visinu zaprećene kazne zatvora, po okrivljenog povoljniji krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela.

Odredbom člana 5. stav 1. KZ regulisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva i to tako što je u stavu 1. ovog člana propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, dok je u stavu 2. istog člana propisano da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA pravnosnažno oglašen krivim i osuđen za produženo krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ koje je izvršio u periodu od 01.07.2009. godine do 30.09.2009. godine, pa kako se u konkretnom slučaju kao vreme izvršenja dela smatra vreme preduzimanja poslednje inkriminisane delatnosti okrivljenog, to je dakle u vreme izvršenja krivičnog dela na snazi bio Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine), koji se primenjivao od 11.09.2009. godine do 28.02.2018. godine, a kojim je krivično delo poreska utaja propisano i sankcionisano odredbom člana 229. KZ, pri čemu je za osnovni oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 1. KZ zaprećena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 150.000,00 dinara, dok je za kvalifikovani oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ zaprećena kazna zatvora u trajanju od 1 godine do 8 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara, a za najteži oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ je zaprećena kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 10 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 7.500.000,00 dinara.

Do vremena presuđenja, krivični zakon je u odnosu na krivično delo poreska utaja izmenjen dva puta i to tako što je izmenama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine), koje su primenjivane od 01.03.2018. godine do 30.11.2019. godine, krivično delo poreska utaja propisano i sankcionisano odredbom člana 225. Krivičnog zakonika, kojom je za osnovni oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od 6 meseci do 5 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 500.000,00 dinara, dok je za kvalifikovani oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od 1 godine do 8 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 1.500.000,00 dinara, a za najteži oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisana je kazna zatvora u trajanju od 3 godine do 10 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 7.500.000,00 dinara.

Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine), koje se primenjuju od 01.12.2019. godine, za osnovni oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ je zaprećena kazna zatvora u trajanju od 1 godine do 5 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 1.000.000,00 dinara, dok je za kvalifikovani oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 8 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 5.000.000,00 dinara, a za najteži oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisana je kazna zatvora u trajanju od 3 godine do 10 godina i novčana kazna uz objektivni uslov inkriminacije da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 15.000.000,00 dinara.

Imajući u vidu napred navedeno, te da je u konkretnom slučaju izrekom pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine utvrđeno da je okrivljeni AA korišćenjem iste situacije i sa jedinstvenim umišljajem, kao ... DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada, protivpravnim radnjama koje je preduzeo u periodu od 01.07.2009. godine do 30.09.2009. godine umanjio poresku obavezu DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada za ukupan iznos od 8.918.413,17 dinara i time je izbegnuto plaćanje poreza u tom iznosu, to je stoga, po nalaženju Vrhovnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu kao sud trećeg stepena, vodeći računa o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva, shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ, pravilno kao najblaži zakon po okrivljenog primenio poslednje izmene Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019), koje se primenjuju od 01.12.2019. godine i važile su u vreme presuđenja, te je krivičnopravne radnje okrivljenog u konkretnom slučaju pravilno pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ i za isto ga oglasio krivim. Naime, polazeći od dodatnog kriterijuma za primenu člana 5. KZ i to od visine obaveze čije se plaćanje izbegava, kao bitnog obeležja krivičnog dela poreska utaja, te imajući pri tome u vidu da bi protivpravne radnje okrivljenog, bliže opisane u izreci pravnosnažne presude, po Krivičnom zakoniku koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, koji se primenjivao od 11.09.2009. godine do 28.02.2018. godine) predstavljale najteži oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. KZ za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 2 do 10 godina i novčana kazna, te po izmenama Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu dana 01.03.2018. godine (Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine) bi predstavljale najteži oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. KZ za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 3 do 10 godina i novčana kazna, a po poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu dana 01.12.2019. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019 od 21.05.2019. godine) bi predstavljale kvalifikovani oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 2 do 8 godina i novčana kazna, to je i po nalaženju Vrhovnog suda očigledno da su poslednje izmene Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 35/2019) u konkretnom slučaju najpovoljnije po okrivljenog. Inače, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti pogrešno navodi da je Krivičnim zakonikom koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ propisana kazna zatvora u trajanju od 1 do 8 godina.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ističe da kako određeni novčani iznos nije zakonom propisano bitno obeležje bića krivičnog dela poreska utaja bilo iz člana 225. KZ važećeg u vreme presuđenja, bilo iz člana 229. KZ važećeg u vreme izvršenja krivičnog dela, već visina iznosa obaveze čije je plaćanje izbegnuto predstavlja samo objektivni uslov inkriminacije, to stoga, po stavu branioca, kod krivičnog dela poreska utaja nije moguća primena odredbe člana 61. stav 5. KZ vezano za produženo krivično delo, odnosno nije dozvoljeno sabiranje pojedinačno opredeljenih iznosa poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava iz različitih poreskih perioda koji predstavljaju „posebno“ krivično delo, u konkretnom slučaju iz različitih kalendarskih meseci, a koji su obuhvaćeni produženim krivičnim delom. Nadalje, kako po stavu branioca u konkretnom slučaju nijedan pojedinačno opredeljen novčani iznos izbegnute poreske obaveze na mesečnom nivou za poreske periode od jula do septembra meseca 2009. godine, a koji su obuhvaćeni produženim krivičnim delom, ne prelazi iznos od 5.000.000,00 dinara, a koji novčani cenzus je neophodan za postojanje kvalifikovanog oblika krivičnog dela poreska utaja iz stava 2. člana 225. KZ, a zbog čega po braniocu ni produženo krivično delo ne može u konkretnom slučaju dobiti teži oblik ako taj iznos nije ostvaren bar kod jednog dela koje ulazi u sastav produženog krivičnog dela, bez obzira na zbir iznosa poreskih obaveza, to je shodno tome po braniocu sud svaku krivičnopravnu radnju koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela trebalo da u konkretnom slučaju kvalifikuje kao osnovni oblik krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ.

U vezi navedenog branilac u podnetom zahtevu dalje ističe i da kako zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče zasebno za svaku radnju krivičnog dela koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela počev od prve preduzete protivpravne radnje, to je za sve pojedinačno opredeljene radnje koje su obuhvaćene produženim krivičnim delom prema visini zaprećene kazne nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog po nalaženju ovoga suda ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a koji navodi branioca se od strane Vrhovnog suda takođe ocenjuju kao neosnovani.

Naime, u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića podnetoj protiv drugostepene presude isticani su i ovi navodi, pa kada se ima u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao sud trećeg stepena o tome izneo razloge na stranama 11 i 12 presude donete u trećem stepenu Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine kojom je ocenio kao neosnovane ove žalbene navode branioca okrivljenog, a koje razloge Vrhovni sud prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Vrhovni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz 196/2016 od 14.04.2016. godine i Kzz 942/2018 od 19.09.2018. godine na koje se u zahtevu za zaštitu zakonitosti poziva branilac okrivljenog i kojima se, prema stavu odbrane, potkrepljuju navodi zahteva o postojanju u konkretnom slučaju povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u ovom delu, ali je ovaj sud našao da se te presude odnose na drugačiju situaciju u odnosu na ovu iz pobijanih pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, isticanjem da je Apelacioni sud u Novom Sadu u pobijanim nižestepenim presudama odlukom o oduzimanju imovinske koristi od okrivljenog povredio odredbe članova 91. i 92. KZ. U prilog svog stava, branilac ističe da kako se neplaćeni porez ne može smatrati protivpravno stečenom imovinskom koristi, budući da se radi o poreskoj obavezi kao javnopravnoj obavezi koju nadležni organ uprave odmerava i naplaćuje u upravnom postupku, to stoga i oduzimanje iste nije moguće u krivičnom postupku.

Odredbom člana 91. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 85/2005 od 06.10.2005. godine, sa stupanjem na snagu dana 01.01.2006. godine) propisano je da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom. Stavom 2. istog člana propisano je da će se korist iz stava 1. ovog člana oduzeti, pod uslovima predviđenim ovim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela. Odredbom člana 92. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine, sa stupanjem na snagu dana 11.09.2009. godine) propisano je da će se od učinioca oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće učinilac će se obavezati da preda u zamenu drugu imovinsku korist koja odgovara vrednosti imovine pribavljene izvršenjem krivičnog dela ili proistekle iz krivičnog dela ili plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi. Stavom 2. istog člana propisano je da će se oduzeti imovinska korist pribavljena krivičnim delom i od pravnog ili fizičkog lica na koja je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti. Stavom 3. istog člana propisano je da ako je krivičnim delom pribavljena imovinska korist za drugog, ta korist će se oduzeti.

Iz napred citiranih odredbi članova 91. i 92. KZ, po nalaženju Vrhovnog suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da je oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom obavezno sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela. Imajući u vidu navedeno, te da je u konkretnom slučaju pobijanom pravnosnažnom odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 2/24 od 26.09.2024. godine okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen zbog izvršenja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 225. stav 2. u vezi stava 1. i člana 61. stav 1. u vezi stava 5. KZ, a da je u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci te presude utvrđeno da je okrivljeni kao direktor DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada protivpravnim radnjama koje je preduzeo u periodu od 01.07.2009. godine do 30.09.2009. godine umanjio poresku obavezu DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada za ukupan iznos od 8.918.413,17 dinara i time je izbegnuto plaćanje poreza u tom iznosu, dakle imajući u vidu da u konkretnom slučaju postoji osnov za oduzimanje imovinske koristi budući da je sudskom odlukom utvrđeno da je izvršenjem predmetnog krivičnog dela pribavljena imovinska korist u ukupnom iznosu od 8.918.413,17 dinara, to, suprotno navodima branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu svojom odlukom o oduzimanju imovinske koristi od okrivljenog AA i pravnog lica DOO „Suvaja metali“ iz Novog Sada u iznosu od 8.918.413,17 dinara nije povredio odredbe članova 91. i 92. KZ, a kako to neosnovano u podnetom zahtevu ističe branilac okrivljenog. To što navedeni novčani iznos, po navodima zahteva, predstavlja neplaćenu poresku obavezu, po nalaženju ovoga suda, ne isključuje primenu odredbi članova 91. i 92. KZ, jer oduzimanje imovinske koristi ima za cilj da se od učinioca krivičnog dela oduzme konkretna korist postignuta izvršenjem krivičnog dela.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, navodima da javni tužilac, nakon ukazivanja od strane odbrane na nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivičnopravne radnje okrivljenog opisane u optužnom aktu, nije mogao da vrši izmenu optužnog akta na način što je u dispozitivu uneo zakonom propisana obeležja produženog krivičnog dela iz člana 61. KZ i to da je okrivljeni radnje preduzeo iskorišćavanjem iste situacije i sa jedinstvenim umišljajem i što je izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela na način što je dodao odredbu člana 61. stav 5. KZ, budući da za to po braniocu u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 409. stav 1. ZKP pošto javni tužilac nije na glavnom pretresu ni u jednom delu izmenio činjenično stanje u optužnom aktu ocenivši da izvedeni dokazi ukazuju da je činjenično stanje drugačije od onog iznetog u optužnom aktu, branilac okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, faktički ukazuje na povredu odredbe člana 409. stav 1. ZKP, a zbog koje podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti nije dozvoljeno okrivljenom, odnosno njegovom braniocu, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa stoga Vrhovni sud ove navode zahteva branioca okriljenog nije posebno ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića, to je Vrhovni sud na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                      Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković