U postupku donošenja presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac ne konkretizuje druge bitne povrede odredaba postupka, zbog kojih se po članu 407. ZPP, revizija može izjaviti.

Drugostepeni sud je presudu doneo nakon održane rasprave na kojoj je neposredno izveo dokaze, stavom prvim izreke ukinuo je prvostepenu presudu, stavom trećim izreke je odlučio o tužbenom zahtevu u delu za isplatu, ali je propustio da utvrdi činjenice koje omogućuju ispitivanje pravilnosti i zakonitosti tako donete presude.

Naime, pobijana presuda ne sadrži ni jednu činjenicu koja je rezultat ocene sadržine neposredno izvedenih dokaza u kontradiktornom postupku. U razlozima presude sud konstatuje da tužilac postavljeni zahtev za isplatu zasniva na činjenici da su prodavci po ugovoru Ov 401/97 od 24.01.1997. godine tuženi BB i sada pokojni GG prodali tuženom VV 1/8 dela nepokretnosti koja zapravo pripada njemu, kao nasledniku oca - pokojnog DD. Podneskom od 05.05.2003. godine tužilac je prvi put istakao zahtev za isplatu, u koje vreme je tuženi VV već pribavio i preostali deo nepokretnosti i izvršio parcelaciju k.p. ... , porušio postojeće objekte, te na kupljenoj parceli izgradio višespratnu stambeno-poslovnu zgradu. Sud konstatuje i da utuženi iznos predstavlja tržišnu vrednost nepokretnosti koje su bile predmet kupoprodaje, utvrđenu nalazom i mišljenjem sudskog veštaka od 24.11.2015. godine.

Po oceni drugostepenog suda, činjenice na kojima je zahtev zasnovan upućuju na zaključak da je pravni osnov potraživanja naknada štete, po kom osnovu je zahtev zastareo. Naime, zahtev za novčanu isplatu tužilac je prvi put istakao u podnesku od 05.05.2003. godine, u koje vreme su istekli kako objektivni, tako i subjektivni rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO, pošto je u vreme podnošenja tužbe 26.05.1998. godine tužilac najkasnije morao imati saznanja o postojanju štete i štetniku. Tužbeni zahtev nije osnovan ni u situaciji kada bi pravni osnov isplate bilo neosnovano obogaćenje, pošto je obaveza tužioca u toj situaciji bila da dokaže visinu koristi koju je tuženi ostvario upotrebom njegove stvari, u kom slučaju bi tužbeni zahtev morao biti opredeljen u visini vrednosti ostvarene na račun imovine tužioca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene činjenice koje opredeljuju odluku o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva.

U toku ove parnice, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 9737/18 od 22.03.2019. godine ukinuta je prethodno doneta prvostepena presuda od 26.05.2017. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Prema razlozima te drugostepene presude u toku postupka utvrđeno je da je tužilac pravo svojine na 1/8 idealnih delova sporne imovine stekao na osnovu rešenja Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci od 31.10.1990. godine, iza smrti svog oca DD. Prvotuženi BB i sada pokojni tuženi GG, predstavljajući se kao naslednici zemljišnoknjižnog vlasnika pokojnog ĐĐ (umrlog 1941. godine), ishodovali su rešenje o nasleđivanju od 27.11.1996. godine kojim su oglašeni za naslednike tužiočeve pripadnosti na imovini, pa su taj deo spornim kupoprodajnim ugovorom od 24.01.1997. godine prodali tuženom VV. Pre ove kupoprodaje tuženi VV je od ostalih suvlasnika teretno stekao 7/8 delova imovine i znao je da sporna 1/8 dela pripada tužiocu od 1990. godine. Tuženi VV se na osnovu ovako zaključenih ugovora upisao kao vlasnik celih nepokretnosti, izvršio parcelaciju matične parcele, porušio ranije postojeće objekte, parcelu broj ... prodao EE, a na preostalima sagradio višespratnu zgradu, na osnovu dozvola nadležnih organa. Veštačenjem je utvrđena vrednost matične parcele i objekata, kao i vrednost suvlasničke pripadnosti tužioca prema stanju objekata u vreme uklanjanja 1994. godine.

Odredbom člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine na stvar stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno.

Prema opštim načelima obligacionog prava u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato (član 13.).

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da ako neki deo imovine jednog lica pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignute koristi. Prema članu 214. tog zakona, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Odredbom člana 371. zakona propisano je da potraživanja zastarevaju za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Sa polazištem na navedene materijalnopravne odredbe, obaveza drugostepenog suda je da utvrdi kada je umro DD i tužilac po pravnom osnovu nasleđa postao vlasnik 1/8 dela nepokretnosti kojim je raspolagano kupoprodajnim ugovorom od 24.01.1997. godine, kada je drugotuženi VV saznao, odnosno po redovnom toku stvari morao imati znanja da je tužilac suvlasnik 1/8 dela nepokretnosti koja se po upisu u zemljišnoj kljizi vodila kao svojina lica umrlog 1941. godine, pa će biti u prilici da izvede zaključak da li je u vreme pribavljanja tužiočeve suvlasničke pripadnosti, odnosno rušenja postojećih zgrada i građenja višespratne poslovne zgrade bio savesni sticalac imovine tužioca. Obaveza drugostepenog suda je i da utvrdi vrednost imovine tužioca koja je prešla u svojinu drugotuženog po osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog 24.01.1997. godine, pa će na osnovu tako utvrđenih činjenica odlučiti o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva.

U ponovljenom postupku, drugostepeni sud će ponovo odlučiti i o troškovima celog postupka, na osnovu odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković